Možda nije tema po planu i redu, ali da li nam u životu sve ide po planu i redu?
Ovih dana prolazimo kroz razne životne izazove sa našom decom, o tome ćemo naravno pisati kad uspemo da se saberemo i kad i same budemo spremne da pričamo o tome.
Ono o čemu danas želimo da pričamo jeste osećaj krivice.
Ovo nije blog koji napada očeve iako će tako delovati, ovo je podrška mamama i našoj prirodi da za sve krivimo sebe.

Od kako smo postale majke nekako je postalo normalno da stalno sebe preispitujemo. Iako to nismo radile pre, bile smo sigurne u sebe i svoj doprinos partnertstvu, zajedničkom životu,sigurne u sebe i svoje odnose u društvu i na poslu. Odjednom, postale smo mame a doze nesigurnosti ,straha i preispitivanja nam svako jutro dolaze na kafu kao prvi gosti.
U našem krugu ljudi prepoznale smo ovakvo ponašanje i pre nego što smo same postale majke. Uvek smo to komentarisale i govorile kako mi nećemo biti takve. Znamo sve greške naših sestara, tetaka, drugarica. Mi ćemo biti sigurnije. A onda te život opomene i podseti da smo svi mi ljudi, pred Bogom jednaki i nesavršeni.

Rodilo se naše malo čedo, uzimamo ga od prvog dana, bez obzira kakav smo porodjaj imale, boli nas ili ne boli,krvarimo ili ne krvarimo. Osećamo strah, bojimo se da ne ispustimo dete, da ne povredimo. Preispitujemo se da li pravilno držimo dete,da li ga pravilno dojimo? Dodjemo kući, i dalje smo nesigurne, predamo to naše blago partneru , a dragi tata kaže „Jao ja ne umem“ i sav se ukruti kao da drži bombu koja će svakog časa eksplodirati a ne dete i svima nam je smešno. Da se majka tako postavi, bio bi smak sveta.Ti si majka kako ne znaš da držiš dete?
Onda nastavljamo sa preispitivanjem, da li dobro menjam pelene, da li valja da toliko spava, da li sam trebala da ga/je probudim? Da li sam trebala da sredim kuću umesto što sam spavala? Da li da stavim širok povoj? Da li je/ga dojim kako treba ili joj/mu možda treba dohrana? Da li da počnem da mu/joj dajem vodu ? Kad da dam detetu vodu?

I stalno neka preistpitvanja. Mi majke se stalno preispitujemo i stalno mislimo da smo krive ako detetu nešto fali.
Ako dete plače, ako dete slabo napreduje, ako dete padne ili se razboli, ako ne jede lepo, majka će osećati krivicu.
I na sve to, kao da nije dovoljno što same sebe krivimo, i svi ostali će nas kriviti.
Sećamo se nekih poseta bebi. Dete kao dete je stavljalo ručice u usta. Oralna faza. Ali to nije sprečilo goste da kažu
„Pa majka dete ti je gladno,možda treba da je nahraniš,vidi pojelo je ruke.“
„Dojiš? Sugurno ti je loše mleko, nešto ne valja kod tebe, vidiš da dete trpa ruke u usta,gladno je.“
„Zubi kažeš? Ne rano je za zube. Gladno je.“
I tako svi su bolje znali o našoj deci od nas. I svi su se obraćali nama. Mamama. Niko nije rekao
„Tata,dete ti je gladno,nahrani ga“
Poznato?

U milion situacija smo čule majke kako sebe krive za nešto što se desilo detetu. Izjeda nas krivica, ne možemo da spavamo, ne možemo da jedemo, ne možemo da funkcionišemo.
Ono što nismo čule, je da očevi kažu
“ Ja sam kriv što si morala sama da prolaziš kroz to, što nisam bio tu da zajedno donesemo odluku, ja sam kriv što se nisam potrudio da se više informišem i ponudim ti još neki odgovor, da zajednički donesemo odluku za naše dete“
Što naravno ne znači da očevi ne osećaju nikakvu krivicu, ali nekako imamo utisak da muškarci i ako osećaju krivicu lako predju preko toga. Najbitnije je da je dete dobro, idemo dalje.
Naravno, to i jeste najbitnije, da je dete dobro. Ali nama mamama nekako to ostane gorak osećaj u ustima. Mi smo krive.
Pa mi se osećamo krive i što smo kuvale ručak i na tih pola sata zanemarile dete. Da ne govorim o tuširanju i nekom vremenu za sebe.
Nekako nam je u prirodi da stalno krivimo sebe.
Ko nam je usadio ta uverenja? I ko pokušava da održi ta uverenja?

Živimo u 21. veku,2025. godina i dostupno nam je sve. Sve je više podcasta, emisija, blogova koji nam govore koliko je bitno izdvojiti vreme za sebe kako bi dete imalo srećnu mamu, a nekako mi opet uspevamo da to zanemarimo zbog osećaja krivice da propuštamo neke trenutke sa detetom. Ili zbog komentara okoline.
I kad razmislimo, svaki komentar – kritiku koje smo dobile na račun negovanja i vaspitavanja deteta,dobile smo upravo od žena!
Očevi se ne bave time. Oni osećaj krivice brzo prevazidju. Njima je bitno da je dete okupano,čisto, nahranjeno, da napreduje, da im se nasmeje kad dodju, da nije životno ugroženo i dosta.
Mi žene analiziramo previše. A i mi žene jedna drugoj pravimo pritisak, i prenosimo sa kolena na koleno, da nešto mora tako i da to mora da se istrpi.
Drage žene, majke, kraljice, dosta je bilo!!!
NISTE KRIVE!!!
Vi samo provodite najviše vremena sa detetom, pa ste prinudjene da donosite neke odluke same za dete. Ali ako je pogrešna odluka, niste krive, dale ste sve od sebe da bude najbolja moguća.

Ne postoji savršen roditelj, ni priručnik za savršeno odgajanje i vaspitavanje deteta. Svako dete je priča za sebe. Svaka porodica je posebna i jedinstvena.
Ali jedno je sigurno, u redu je ako ti je potrebno vreme za sebe, u redu je ako ti je potreban odmor. U redu je da kažeš da si umorna,ljuta,nervozna i očajna. U redu je da pucaš po šavovima i da ne znaš više šta da radiš. U redu je da pogrešiš. Normalno je da želiš sve najbolje za svoje dete. U redu je da ti je dete na prvom mestu pa onda sve ostalo. U redu je da želiš biti sama.
Dopusti sebi da uživaš. Da se opustiš.
Jer tvoje dete zaista treba srećnu mamu. Svi dodju i odu, pa čak i očevi moraju na posao, u kupovinu, a ti mama si non stop sa svojim detetom i gde god da podješ dete ide sa tobom. Tako da dete oseća tvoju energiju 24/7. Dete će uvek majku najpre osetiti. To je priroda. Zato, draga mama, budi nam dobro!
Za sva vaša pitanja vaše @majke_panicarke su tu za vas!
Mada, ide vam sjajno!