Ne bih bila to što jesam da se nisam usudila da maštam, da želim, da verujem, da čvrsto i hrabro radim na svakoj svojoj želji. Ni jedne sekunde nisam pomislila da neću biti „Majka“. Ni jedne sekunde nisam odustala iako su svi odustajali od nas. Hvala Bogu što je ovako divan prema nama i što nam je ispunio najveći san, onda kada je došlo pravo vreme za njegovo ispunjenje.
Moju priču o porodjaju započeću jednim citatom iz prve knjige o bebama, roditeljstvu koju sam pročitala kada sam ostala trudna.
„ Vedrih misli priželjkujte tu jedinstvenu bebu koja će biti devet meseci staro biće na dan svog rodjenja. I shvatite da će ono, mada vaše, pre svega biti svoje!“ ♥️

Od trenutka kada sam ugledala svoju tačkicu na ultrazvuku i potvrdjene trudnoće devet meseci proteklo mi je u jednom dahu mislim.🥰
Iako sam u početku mislila da mi vreme sporo prolazi i da neću znati šta da radim svih devet meseci, odjednom sam se okrenula i našla u kolima na putu za porodilište.
Avantura zvana trudnoća protekla mi je u čitanju, pisanju, šetnji, vremenu sa porodicom i prijateljima. Sve ono što nisam stizala dok sam radila, nekim umerenim tempom sam nadoknadila. Poslednji mesec je bio najsladji, spremala sam se da dočekam moju princezu.🥰
Doktor je doneo odluku, najbolje za mene i bebu je bio carski rez. Nisam baš bila oduševljena time, ali dete mi je na prvom mestu. Ne želim nikakve rizike. Na poslednjoj ctg kontroli rekao mi je da dodjem za dva dana na prijem. Znala sam proceduru, pa radim ovaj posao već dugo. Sve sam imala spremno. Odradila sam labaratorijske analize i pregled anesteziologa, sva ostala dokumentacija je bila na mestu, spremna. Da li ću ja biti spremna?
Utorak je svanuo sunčan i divan. Prvi dan u mesecu. Sve je mirisalo na jesen. Ili zimu. Naspavala sam se fino. Ustala, popila kafu, gledala malo slike. Leto mi je proletelo pred očima. Ja sam tip osobe koja obožava leto i u ovom periodu me hvata obično neka nervoza pred predstojeću zimu. Medjutim, ove godine sam se radovala svakom danu što sledi. Nakon kafe doručkovala sam nešto malo, jer nisam bila gladna. Želela sam sve da proverim. Da ostavim sve čisto i na dohvat ruke. A onda sam proverila svoju torbu za porodilište po ko zna koji put, kao i torbu za izlazak iz porodilišta. Ponovila sam i instrukcije mužu koji je bio u fazonu da sam baš dosadna, sve on to zna.🙈
Prepodne je brzo prošlo. Obukla sam se i krenula da pakujem stvari u auto. Kad tako kažem ispada da sam pošla da se selim. 😄 Ne brinite, nisam ponela celu kuću sa sobom u porodilište, bez obzira što sam koleginica, ne bi me ni pustili. Krenuli smo. Pogledala sam značajno kuću kao da odlazim u drugu zemlju, a ne na tri dana u bolnicu. Jednostavno sam osećala i znala da kada se vratim više ništa neće biti isto. Više ja neću biti ista.
Prijem je protekao super. Ušla sam u sobu u koju ću provesti samo noć do carskog reza i kada sam ostala sama osećala sam se čudno. Kao pacijent nisam boravila nikad u bolnici, navikla sam da budem u uniformi. Šetala sam sobom koju naravno poznajem u centimetar, ali nisam znala šta ću sa sobom. Uzela sam samo najbitnije stvari koje će mi trebati za tu jednu noć, jer posle me prebacuju u intezivnu, pa posle u sobu za porodilje. Nema potrebe sve da raspakujem. Ponela sam i knjigu oca Tadeja iz Vitovnice „ Kakve su ti misli, takav ti je život“ da me malo umiri. 🙏🏼

Vreme do klizme mi je proteklo brzo, svi su me obišli ili pozvali telefonom da pitaju da li sam se smestila, kako sam, treba li mi nešto. Ispratila sam dnevnu, dočekala noćnu smenu. Muž me je pozvao sat vremena nakon što me je ostavio da me pita da li ja zaista ostajem i da li ću se zaista poradjati 🤣 Mislim da je on tek tad postao svestan da i da sam trudna i da ću se poroditi!♥️
Oko osam sati uradile su mi klizmu, ja sam spremila toalet papir, vlažne maramice kao i peškir i gel za tuširanje da sve to odmah odradim. Medjutim, ja sam imala samo gasove! Bilo mi je čudno, obično žene kad im odradim klizmu jedva izdrže da stignu do wc-a, kod mene ništa. Koleginica starija mi je rekla da se to dešava. Sedela sam još malo sa njom a onda sam otišla i legla u svoju sobu i čitala. Beba me je od trenutka kako su mi uradili klizmu toliko jako udarala da nisam mogla da pronadjem položaj koji mi odgovara. Negde oko pola dvanaest ustala sam do wc-a, pa sam nastavila da šetam po odeljenju jer nisam mogla da pronadjem položaj koji mi odgovara. I ne nije me uhvatila nervoza, moja devojčica se tako pomerala, udarala me već tri sata da ja nisam imala pojma šta me je snašlo. Otišla sam do ginekologije, do koleginice kada sam osetila da sam malo mokra. Pomislila sam „ Dete da li je moguće da ti je sad moja bešika zanimljiva za udaranje“. Otišla sam ponovo do wc-a, pa nazad do sobe da promenim donji veš i stavim uložak za svaki slučaj. Vratila sam se kod koleginice kojoj sam ispričala šta mi se desilo. Ona me je samo upitala:

Da nije tebi pukao vodenjak?
Nasmejala sam se. Bože pa da mi je pukao vodenjak bilo bi tu mnogo više vode. Kada sam proverila uložak posle pet minuta bio je malo vlažan i bilo je sukrvice. Smejala sam se i dalje misleći da sam se samo upišala koliko me dete udara ali sam se vratila u porodilište i obavestila babicu šta se desilo, na šta je ona iste sekunde pozvala mog doktora koji je tu noć takodje radio. Uradili su mi ultrazvuk, gde je doktor potvrdio da je pukao vodenjak. Stavili su me na ctg, i dok je ctg išao babica je došla da mi stavi iglu i uključi infuziju. Rekla sam joj da mi ne stavlja tad iglu, kao zašto, neću da spavam sa iglom. Ja sam i dalje terala svoju priču da to nije ništa. 🤭 Ctg je završen, otišla sam na pregled svo vreme se smejući kako su se uzvrpoljili oko mene. Pregled je bio gotov, beba je i dalje bila visoko. Izlazim iz ambulante i u tom momentu cela ekipa ulazi na vrata. Anestetičar, anesteziolog. Gledam ih u fazonu „ Šta ćete vi tu“. I tog momenta shvatam da se oni ne šale, meni je zaista pukao vodenjak, idemo u hitnu salu!
Tek tada sam počela da se smejem. Moje dete ne može da sačeka jutro već je rešila da izadje kada ona želi, u sred noći. Na brzinu sam uhvatila telefon i pisala mužu da idemo u hitnu salu, on se odsekao. Rekao mi je da samo kažem nekoj koleginici da mu javi kad bude gotovo šta se dešava. Usledila je standardna procedura spremanja carskog reza malo bržim tempom. Stavili mi još jednu iglu, kateter, anesteziolog me ponovo ispituje kad sam jela, kada sam pila, pa polemika da li da mi stavljaju sondu. Jer trebala sam ujutru na carski, sad je malo vremena prošlo od jela i pića . Mere mi pritisak, puls, pitaju za kilažu. Sve to brzo prolazi. Ja sam i dalje opuštena i smejem se. Da vam kažem samo, da ne mislite da sam luda, hitan carski, a ja ni jedne sekunde ne paničim. Ctg zapis je bio uredan, tonovi bebe su bili dobri, meni je samo vodenjak pukao i da ne bi smo čekali do jutra i neke komplikacije sa obzirom da sam ja zbog pupčanika samo išla na porodjaj carskim rezom zato smo odmah ulazili u salu. Znala sam da je u tom momentu sve u redu sa mojom bebom zato nisam paničila u tom smislu. A strah od operacije? Nisam ga imala jer ja još nisam bila svesna da ulazim u operacionu salu. Moj muž je gore prošao. On je bio u strahu i za mene i za njega. Jedna od ključnih stvari u tom momentu je takodje što ja beskrajno verujem svom doktoru. On je bio na odeljenju i ja sam apsolutno bila opuštena. Zato je bitno da pametno birate lekara. Naravno i ceo tim je bio sjajan. Čemu onda frka?

Ušla sam u salu. Bila je ledena. Ko je uključio klimu da hladi u oktobru?
Legla sam na operacioni sto, potpuno gola. Tresla sam se kao prut. Ne od straha već od zime. Ali bukvalno tresla. Zaista, šta im je? Zašto su ohladili salu? Napolju nisu bile vrućine.
Dok sam ležala na tom hladnom, tvrdom stolu, tek tad sam shvatila šta će se desiti. Onda me je malo krenula hvatati panika. Šta ako se ne probudim? Šta ako me otvore i vide još nešto naopako? Šta ako iskrvarim? Postoje niz situacija koje se mogu desiti, a da na to lekar ne može da utiče. Srećom, ginekolozi su brzo došli, usledilo je brisanje stomaka jodom, još ledeniji osećaj, samo sam želela da me već jednom uspavaju i da se ne smrzavam više i 1,2,3 utonula sam u san.
Sada već shvatate da sam išla u opštu anesteziju, i da vam kažem, za mene je to jedina opcija. Ne bih vam pristala na spinalnu anesteziju pa ne znam šta da je. Dosta je što me seku, još i u kičmu da me bodu. Da budem budna ? Da znam da mi rade po stomaku? Neka hvala. Da se razumemo,nije meni problem da gledam dok drugog operišu, da radim, asistiram, ali ja na sebi to ne želim da gledam!

-Ivana, Ivana , probudi se… – čula sam jasno i glasno glas iznad moje glave.
Čula sam zvuk aparata koji pište. Pomislila sam na sekund da sam ponovo u kovidu i da čujem respiratore. A onda sam osetila da ne mogu da otvorim usta. Neka cev mi je u ustima. Još mi nisu tubus izvadili? Ruke su mi naravno bile vezane. Beba? Gde mi je beba? U pozadini sam čula još jedan glas.
„ Princeza je dobro, živa i zdrava, odmah je zaplakala….“ – glas je nastavio da mi priča težinu, dužinu moje devojčice. Pomislila sam dobro je, nema kilo samo, koliki mi je bio stomak mislila sam da ću rodtit dete od samo kilogram teško.
A onda je usledio BOL. Celim telom sam se tresla, bolelo je najjače moguće. Pokušala sam da skupim noge, nisam mogla. Pričali su mi nešto, nisam ih više slušala. Osećala sam samo bol, nešto me je tako peklo, zatezalo, mislila sam da ću iskočiti iz svoje kože. Izvadili su mi cev iz usta, disala sam normalno. Odvezali su me. Prebacili na pokretna kolica i krenuli da prebace u intezivnu sobu. I dalje su mi nešto pričali, i ja sam nešto odgovarala. Ali u mom mozgu je jedino bio crveni alarm BOL. U jednom momentu čitavu tu agoniju na par sekundi prekinuo je jedan glas. Jedan plač. Prolazili smo pored bebi boksa i čula sam je. Zastali su da je vidim kroz inkubator, ali nisam mogla, omamljena od anestezije i njih blizu nisam jasno videla. Samo sam je čula. Bio je to najlepši glas koji sam u životu čula.
Prebacili su me na krevet. Zaista su bili pažljivi, ali rana je to, boli, koliko god da smo pažljivi ne možeš sprečiti udarac bola prilikom premeštanja. Žene, znam kako vam je.
Usledile su niz infuzija, za bolove, za skupljanje materice, za oporavak. Iskrvarila sam malo više. Sve je bilo to brzo a meni se činilo da je prolazilo ne znam koliko vremena. Panika me je hvatala opasna, takav bol nisam doživela, imala sam potrebu da se skupim nisam mogla, još nisam osećala svoje noge. Pa sam udarala non stop o donji naslon kreveta. Mišići su mi se grčili. Gadan osećaj. Da mi nije bilo koleginice koja je prvih tih minuta stojala pored mog kreveta i pričala mi, smirivala me ja zaista mislim da bih poludela.
Iako su mi dali sve što su mogli za bolove ja sam i dalje osećala ogromnu bol. I to je normalno da se razumemo, tek sam izašla iz sale. Ali mislim da koliko god da sam se spremila, nisam bila spremna.
Ležala sam tako gola u krevetu, okružena cevčicama , u agoniji bola , borila se da skrenem misli i stabilizujem telo i slušam šta mi govore, tresla se od hladnoće ( soba je bila topla, ne kao operaciona sala hladna, ali prosto sve je to normalna reakcija na izlazak iz anestezije) i pitala, hoće li ovo prestati, hoću li se osećati bolje ikad?
I kada pomisliš da ne možeš više da izdržiš, da ne vidiš svetlo u tom silnom mraku, jer zaista ti svašta pada na pamet dok te grčevi bola napadaju, a ti nikako da se otrgneš anesteziji, kada pomisliš da nema dalje, ugledaš svetlo. Vrata se otvaraju i ponovo čujem njen plač. Momentalno okrećem glavu u tom pravcu i ugledala sam jednu čupavu glavicu. Spuštaju mi je na gole grudi, i ona je gola, topla. Nastaje magija. Ona prestaje da plače, a meni nestaje sav bol. Neki će misliti da sad preterujem, preuveličavam, izmišljam, mislite šta god želite, samo neko ko je osetio sve ovo može da me razume. Bol je nestala. Posmatrala sam to malo čudo na mojim grudima, tu sreću koju sam toliko dugo, ma predugo čekala. Susret majke i deteta je meni uvek bio najemotivniji momenat u mom poslu. Sada smo to mi. Ja i moja ćerka. Najveća ljubav koju sam mogla osetiti u tom momentu. Stavili su je na dojku da pokuša malo da povuče, još slabašna i ona probala je i to je bio najsladji osećaj na svetu. Mazila sam je i ljubila poželela da se ovaj trenutak zaledi.
Odneli su je nazad u bebi box da se odmori i ona i ja. Kada su me ostavili samu, primetila sam telefon na natkaznoj pored mene i uzela ga i pozvala muža na video poziv. Njemu je sve već bilo javljeno, tako da je ostalo samo da se gledamo i plačemo od sreće.
Hvala, hvala ti Bože za ovaj život. Rodila sam sebi najveću ljubav i sreću. Za ovo se živi. Sada sve mogu i sve želim. ♥️

Kakvo je bilo vaše iskustvo sa porodjaja? I recite nam, da li ste više za prirodni porodjaj ili carskim rezom? 😇
Pitajte nas šta vas zanima, tu smo za vas, vaše @majke_panicarke