Da li vam se ikada dogodilo da se sredite sa svojom bebom i odlučite otići u goste?
Jedva ste našli slobodnog vremena, jer znamo kako to obično bude, sam izlazak iz kuće traje dva sata.Taman ste krenuli, ah zaboravila sam rezervni bodić, spremam se zaključati vrata, nisam ugasila svetlo u kupatilu ,hajde vrati se, beba je opet gladna,podojiću ga pa ćemo krenuti, zaboravila drugu kapicu u slučaju da je napolju hladnije nego što mislim.I tako nakon dva sata,krenuli ste! Radujete se toj jednoj kafi, stojite na vratima, zvonite.
Još niste ni zakoračili unutra, a vaša beba već postaje nervozna – što ubrzo prerasta u plač.
Sigurno ste barem jednom doziveli ovakvu situaciju. Uzimam svoje čedo i tešim ga. Naravno niko ne mora ništa izgovoriti, ali se tenzija oseća u vazduhu. Što dodatno doprinosi nervozi moje bebe. Trenutak dok smirujem dete, jednak je recitovanju na bini povodom dana škole, sve oči su uprte u vas, a vaše noge drhte da ne napravite neku grešku, i onda nema nazad. Usled straha i treme,samo će te skliznuti. Posebno sa blagonaklonim komentarima poput: da li mu se spava,da nije mozda gladan? Oprostite ali mi je više preko glave takvih komentara, naravno da će majka analizirati da li su osnovne potrebe njene bebe zadovoljene. Prvi put se susreće sa takvim situacijom i naravno da ne znam kako ispravno postupiti. Kako smo došli do toga da moramo u sekundi znati kako bebu umiriti? Pokušavamo, a pritom razlog nervoze i plača nam nije poznat.

Odmah se javi onaj osećaj – da nešto nije u redu. Da si pogrešila. Da si nekog uvredila. Ili da je beba „teška“. A zapravo je istina drugačija. Bebe osećaju! One ne znaju da se pretvaraju. Ne znaju da se smeškaju iz pristojnosti.
One ne poznaju lažne osmehe, niti skrivene tenzije.
One reaguju srcem – čisto, instinktivno.
Ponekad im ne prija nečiji glas, nečija energija. Nekad ih zbuni nepoznati miris.
Nekad su samo umorne,preplavljene.
A nekad jednostavno – ne zele biti baš tu!
To nije znak da je neko loš, ni da si ti loša mama.Već kao i mi odrasli, imamo ljude oko nas koje gotovimo manje ili više, neki će samom svojom pojavom izazvati osmeh na našem licu,dok drugi odbojnost. Tako je i sa našim bebama, pokazuju da su živo, osetljivo, autentično biće kojem nečija energija prija više ili manje. Samim tim nemaju još mogućnost razvijenog govora, pa će iskomunicirati na svoj način.
I možda, samo možda – kaže ono što ti ne stigneš da izgovoriš.
I znaš šta? To je sve u redu.
Zato je sasvim u redu reći:
„Izvinite, danas nam nije dan,moramo krenuti kući“
Zagrlite svoju bebu i krenite, ako su vam pravi prijatelji pokazaće razumevanje, a ako ne zapravo nije ni bitno. Najbitnije je da je vaša beba i vi dobro, a beba je najsigurnija u vašem naručju, blizu vašeg srca!
Nadam se da ćete podeliti vaša iskustva sa nama, kako ste se vi osećale u ovakvim situacijama? Šta ste preduzele?

Ako nekako možemo da vam pomognemo pišite nam, mada ide vam sjajno! Vaše @majke_paničarke