Sećam se tog dana, kraj leta, moja beba je bila uzrasta oko šest meseci. Da vam naglasim da on tada još nije ni puzao, a takodje ni samostalno sedeo. Da, neki će reći pa to je i normalno da sa šest meseci bebe to ne rade.
Verujte mi vidjala sam decu koja sa četiri meseca samostalno sede, a sa šest stoje na svoje nogice.
Dovoljno da se aktivira onaj malo crveni prekidač u mozgu:

„Mama je kriva!?“

Ako ste stupile u svet majčinstva, onda dobro znate o čemu govorim.
Već sa svakim pokušajem da moje dete napravi pokrete puzanja, bili su bezuspešni. Bilo bi dosta lakše da sam tada u tim trenutcima znala da će nakon nekog vremena propuzati bez problema.
Dan bez naše šetnje nije postojao. Pa makar izašli na samo pet minuta, a dešavalo se da i po tri puta odemo u šetnju. Vreme tog dana bilo je smenjivanje leta i jeseni. Sunčane zrake prekidala je sitna kišica. Mi trenutno u nekom novom skoku u razvoju, upakovanim sa rastom zubića. Beba nervozna od kako smo ustali. Ništa ne želi, sve brzo dosadi, česti napadi plača. Jedva pripremljen, skoro zagoreli ručak je na šporetu. Osećaj iznemoglosti i vrtoglavice. Nedostatak vremena ispuniti osnovne potrebe, poput gladi i žedji. Molim mog jedinog saveznika vremensku prognozu, da kiša prekine padati. U jednom trenutku moja molba je uslišena, oblačim bebu, znate tu proceduru, teško da može proći bez plača. Već smo na vratima, zaboravili smo flašicu vode, neizostavno je ne vratiti se po istu. Beba koja se radovala izlasku, započinje još jednu seriju plakanja, neznavši da nas samo pet minuta dele do izlaznih vrata. Silazimo dole,notvaramo vrata zgrade, preplavljuje nas osećaj mira, slobode. To je ono što nam danas nedostaje bebo, naša šetnja. Na bebinom licu konačno osmeh danas! Mama je odmah smirenija.
Smeštamo se u kolica,i krenuli smo, napravili jedan manji krug oko zgrade, ali kiša je uporna da nam prekine naš ritual.Vidim nije strašno,prebacujem zaštitu za kišu preko kolica,i odlučim da nastavimo još koji minut,beba samo što nije zaspala. Koliko smo izašli ka glavnoj ulici,zaustavlja se auto,i poznanica naša dobacuje:

„Pa zar i po kiši?“

Sa čudjenjem izgovori ona. Dobivši ne izgovorenu titulu “nemajke“,koja nema pametnija posla,bnego da šeta bebu po kiši, kao da je fikus u saksiji.
Samo sam pomislila, zar je realno da se meni ovo danas dešava?
Inače nije ovo prvi put da takve komentare dobijemo. Bilo ih nekoliko do sada.
Poenta jeste, šta ljudi,bprvenstveno žene, majke žele da postignu tim komentarisanjem?
Da, šetam ga po kiši i ne nisam loša mama zbog toga, takav splet dogadjaja se izdešavao u toku par sati, da nisam mogla ostati sa bebom unutra čitavog dana. Svaka majka traži ono što će njenu bebu dovesti u stanje mira, a ne želi da je gleda satima uznemirenu.
Gde je nestala empatija majki, zar stvarno mame zaborave vrlo brzo da su isto imale teške dane i da im sigurno nije prijalo da im neko dobacuje komentare na račun odgajanja dece? Ili su te iste mame rodjene sa znanjem kako negovati bebu? Ja nisam, svakog dana učim,trudim se da iznova postanem bolja od one koja sam bila prethodnog dana.

Budite nežni prema mamama,bebe se neće sećati tih dana, ali majke hoće čitavog života. Umesto kritike, ponudimo razumevanje. Umesto saveta koji nisu traženi, ponudimo ruku. Umesto očekivanja da sve mogu same, pružimo im rame na koje mogu da se oslone.
Kada vidimo mamu u parku koja je na izmaku snage, nemojte ništa reći što je dodatno može dotući, već pridjite otvorenog srca i recite „znam kako je, i mi smo imali teške dane“.
A ako to ne umete,samo ih zaobidjite.
To će biti sasvim dovoljno!
Da li ste vi imale ovakve ili slične situacije? Bilo bi nam drago da podelite sa nama.
Ako nekako možemo da vam pomognemo pišite nam, mada ide vam sjajno! Vaše @majke_paničarke