01.jun – medjunarodni dan deteta

Kad se spomene reč detinjstvo nas sećanja odvdedu pravac u zadnje dvorište naših kuća, u neki žbun gde nam je srce kucalo dvesta na sat iščekujući da naidje taj drugar/drugarica što žmuri da što pre otrčimo i „zapljunemo se“ da ne bi žmurili sledeći.
Barbike i bratz lutke stoje i dalje u kutiji nekog ormara krijući razne priče kojih smo se igrale kao male.
Tu su i pocepane lopte sa fudbala i badmingtona. Propale ljuljaške.
Da li je to sve?
Ne. Sećamo se i raznih drugih igrica ledenog čiče, preskakanje lastiša, skakavac, izmedju dve vatre. Imale smo i svoje kuhinje improvizovane od blata, cigli koje su predstavljale šporet i raznih drugih rekvizita.
Kada je bilo zimsko vreme soba je igrala ulogu učionice, jedan zid zelene boje predstavljao je tablu, a plišane igračke verne učitelje. Ali ni zime se nismo bojale, ceo dan napolje u grudvanju,sankanju, pravljenju tunela i Sneška Belića prodje za čas.
Sećamo se i raznih igrica, glumili smo po dvorištu, pravili predstave gde su gosti bili naši roditelji, tetke i komšije. Kada bi nas kiša sprečila da jurimo dvorištem, posedali bi ispod neke nadstrešice i igrali se „Na slovo,na slovo“ a kad smo porasli malo i pošle u školu i „Zemljopis“ je upao u interesovanje za igru.
Naravno, zasluženi špricevi nakon junačkih primljenih injekcija i stare slušalice od aparata za pritisak završile su u našoj dečijoj ambulanti. Bile smo doktorke, medicinske sestre, najbolji hirurzi na svetu.
Knjiga Andersenovih bajki je prvo služila da se gledaju slike, pa onda malo da se oboji neka zla veštica, a potom i za čitanje.
Tu su bile i razne igre kartama, monopol, ne ljuti se čoveče, šah, cica mace, domine.

To je bilo detinjstvo. Da li sam spomenula negde tv? Nisam. Jer se sabo sećamo da smo mnogo gledale tv. Daleko od toga da nismo. Ali nam se vreme svodilo na druženje i boravak napolju ili u izmišljanju raznih igara. Od nekih tv emisija pamtimo : Laku noć deco, Cipeliće, Meda u velikoj plavoj kući, Moćne Rendžere, Nindža kornjače, Taličan Tom, Diznijeve bajke, Duško Dugouško, Tom i Džeri, Štrumfovi,Ptica trkačica, Mumijevi, Pčelica Maja, Čarobni autobus….

Da ne pričamo da smo uživale u raznim dečijim pesmicama poput: Deca su ukras sveta, Djiha,djiha, Leptiriću šareniću…

Da li današnja imaju pravo na igru kao što smo mi imali?

Da. Igra je osnovno pravo koje podstiče emocionalni, socijalni, fizički i kognitivni razvoj.
Deca kroz igru uče kako da rešavaju probleme, sarađuju, razvijaju empatiju i kreativnost.

Medjutim, šta se danas dešava sa dečijom igrom?

Deca su prenatrpana obavezama. Od malena ih upisujemo na balete, strane jezike i od njih očekujemo da budu novi Ajnštajni. Zaboravljamo da su samo deca. I ne,nemamo ništa protiv stranih jezika, plesa i tako nekih aktivnosti, i mi smo trenirali razne sportove, igrale folklor, išle na dramske i muzičke sekcije. Ali nekako, sve u svoje vreme. Zašto im već u vrtiću davati tolike obaveze i insistirati od njih da budu najbolji?
Kultura postignuća „biti najbolji“ gura decu decu da odrastu pre vremena. Mnogi će sad reći da to ne rade sa svojom decom zar ne? Ali mi ipak oko sebe čujemo rečenice:

• Moje dete je stalo na noge sa osam meseci, sa devet je hodalo. Kako tvoje još ne sedi a ima sedam i po?
• Još ne puzi? Moje je sa pet meseci puzalo.

Već od bebećeg perioda kreće neko tiho takmičenje medju roditeljima čije dete je pre prigovorilo, propuzalo, prohodalo. I ne smatramo da je loše pohvaliti se svojim detetom koje je nešto postiglo, već je loš nastavak rečenice „kako tvoje dete još nije?“ To onda nameće roditeljima dece koja još nisu nešto postigla da se zapitaju zašto je to tako i da traže razna opravdanja ili su zabrinuti da nešto nije u redu. Zapravo sve je u redu. Svako dete se razvija svojim tempom. Neko će prohodati sa devet meseci a neko sa 12,13 i to je U REDU.
Ako postoji neki problem, to će već pedijatar da uoči i reaguje, a ne neka druga majka. Ne uporedjujte decu. Pustite ih da rastu i budu samo DECA.
Ne, ne mora do vrtića znati da broji i znati sva slova, ne ne mora ići na strani jezik i do prvog razreda govoriti engleski i nemački i biti prvak u fudbalu ili baleta. To je samo dete.

Ono što je još gore od prenatrpanih obaveza je da igru zamenjujemo ekranima. Da dete bude mirno neka gleda neki crtani, youtube i slično. Nismo protiv ekrana, ali sve treba kontrolisati.Od kontrole vremena koje će provodite ispred ekrana pa do kontrole šta će gledati.

Mi,majke paničarke želimo da našoj deci usadimo neke naše vrednosti koje smo mi imale u našem detinjstvu. I znamo da će poći u vrtić gde će deca govoriti o telefonima, igricama, raznim youtuberima. Ne želimo da nam deca budu neupućena i da nemaju o čemu da pričaju sa svojim vršnjacima. Ali uspeh će biti ako oni svojim vršnjacima budu preneli da su kod kuće se igrali te i te igrice u dvorištu, gledali Tom i Džerija i jeli bakin kolač.

Kako to postići?

Svojim primerom.

Deluje prejednostavno? Samo deluje. Zapravo kada krenete u akciju videćete da baš i nije. I sami smo zaboravili maštati i umove prepustili veštačkoj inteligenciji. Počnimo od običnog računjanja, kao male nas učili da računamo i to smo bez problema radili u glavi, sada za najprostije stvari koristimo digitron. Zato ovaj zadatak neće biti lak, ali u pitanju su naša deca zar ne? I ako ne želimo da ih pretvorimo u lenje robote, onda se moramo potruditi da im usadimo neke prave vrednosti.

Kako mi to radimo?

Trudimo se da telefone što manje koristimo ispred naših mališana. Blogovi za vas se pišu isključivo dok deca spavaju ili su zaigrani sa svojim igračkama.

Igramo se sa decom, smišljamo razne igre i dijaloge koristeći igračke kao rekvizite. Trudimo se da provodimo što više vremena napolju, u šetnji, igri u pesku, igri sa loptom. Obilazimo porodicu i prijatelje kako bi imali osećaj za druge i kako bi se poigrali i sa drugom decom.

Trudimo se da decu ubacimo i u svakodnevne aktivnosti, poput pakovanja veša i kuvanja. Dete od osam meseci i jedanaest je malo za to? Zašto to mislite? Oni će rado zamočiti ruke u brašno i pogužvati vam spakovan veš. Ali šta ima veze? Za njih je to sad igra,a kako rastu preći će i u neku obavezu i odgovornost, da znaju da sklone za sobom.
Postoje razne stvari koje kroz igru možete pretočiti u učenje i spremiti ih za život.
Primer: Treba skupiti jabuke i kruške koje su pale na pod ispod drveta? Uključite vašeg petogodišnjeg mališana u to. Recite mu da je korpa za jabuke i kruške koš i ko ima najviše pogodaka u koš dobije dva parčeta pite od jabuka a ko izgubi jedno parče. Dete će se zabaviti, ujedno učiti korisnom radu, motivacija je prisutna, nagrada za uspeh je tu, ali u utešna nagrada, opet treba naučiti dete i da je važno učestvovati i da se trud uvek isplati i da ne mora uvek biti najbolji. Na sve to dobijemo i vreme provedeno napolju. Vidite, mnogo bolja opcija nego dati telefon dok vi to sami završite. Možda bi ste brže odradili, ali kao što smo rekli sa decom može biti zabavnije, a i za koga ćemo se potruditi ako ne za njih😇

Raznim igrama i igračkama možete podstići dečiju maštu,kreativnost i razvoj govora, motorike. Nešto više o tome koje igračke mogu biti korisne pisaćemo u nekom od narednih blogova.

Pustimo decu da budu samo deca i pratimo njihov razvoj i interesovanja,podržimo ih i budimo njihov vetar u ledja. Jer,bar mi sada znamo,da je najlepše biti DETE!♥️