Retko koja porodica je odrastala bez onog poznatog pruta, koji je imao svoje „veličanstveno“ mesto iznad vrata. Tamo je visio tiho, ali govorljivo — kao stalni podsetnik na ono što sledi ako dete „pogreši“. Ili bolje rečeno, roditelj često ne uspeva na normalan, civilizovani način da objasni detetu novonastalu situaciju i pomogne mu da je razume.

Taj prut nije bio samo predmet! Bio je simbol vaspitne metode koja se prenosila generacijama. Nije silazio često, ali kad bi sišao, znao je da ostavi trag. Ne samo na koži, jer takvi tragovi nakon par dana nestanu, već i onaj drugi, duboko urezan u sećanju i duši, koji može oblikovati detetovu ličnost, odnose, samopouzdanje i mentalno zdravlje, koje će ga pratiti kroz život.

Od malih nogu učeni smo da se poštovanje zaslužuje strahom, da poslušnost znači vrlinu, a tišina — mudrost. Deca koja trpe nasilje ne razumeju zašto. Ona ne znaju da je nasilje pogrešno – često misle da su kriva, da su zaslužila. Uče da ćute, da ne smetaju, da se ne rasplaču preglasno. Uče da se stide onoga što im se dešava, iako to nikada nije trebalo da bude njihova sramota. Uče da roditelj prvenstveno zauzima ulogu „gazde“, pa tek onda roditelja.

Porodica bi trebalo da bude sigurno mesto, zaklon od spoljnog sveta i izvor ljubavi, podrške i razumevanja. Baza iz koje deca nose samopouzdanje, snagu i poštovanje – kako prema sebi, tako i prema drugima. Dok deca koja su živela u strahu, kažnjavana strogim merama poput šamaranja, neretko i tučena prutom ili kaišem, danas su odrasli ljudi koji nisu sposobni da se zauzmu za sebe. Beže od konflikata jer nisu naučili kako da ih reše, pa češće pribegavaju distanciranju i traže potvrdu od drugih da su dobri, jer su svoju vrednost izgubili u detinjstvu. Kako da vole sebe, kada od svojih najbližih nisu dobili ljubav?

Kada u porodičnim odnosima dominiraju konflikti, manipulacija, emocionalna hladnoća ili nasilje, govorimo o toksičnom okruženju koje duboko oblikuje psihu deteta. Umesto bezbrižnosti, dete razvija hiperbudnost – stalno je na oprezu, pokušava da predvidi sledeću eksploziju besa, tišinu kazne ili hladan pogled koji boli više od reči.

Takvo dete, kada odraste, često nesvesno ulazi u ili gradi takve ili slične odnose. Jednom žrtva, ostaje uvek žrtva. Ne smemo zaboraviti da pored fizičkog nasilja, deca trpe i emocionalno, seksualno i vršnjačko nasilje.

Nakon pročitanog teksta, zapitaćemo se – šta možemo mi uraditi povodom toga? Možemo i te kako!

Pre svega, budimo primer svojoj deci – deca uče kroz ono što vide. Ako govorimo mirno, rešavamo sukobe razgovorom, poštujemo njihove granice – učimo ih ljubavi. Razgovarajmo sa svojom decom i dajmo im do znanja da smo tu za njih. Počnimo od poznate rečenice: kada nam deca govore o svojim problemima, nemojmo reći „nije to ništa, tek ćeš videti šta je problem u životu“. Naravno da će se susretati sa problemima ili, bolje rečeno, izazovima kasnije u toku odrastanja, ali vaše dete živi u sadašnjosti i trenutno je to njemu ili njoj najveći izazov sa kojim se susreće. Poslušajte ih, pokažite razumevanje i da ste tu za njih.

Tražimo bolje zakone, više školskih psihologa, edukacije za roditelje i decu u školskim klupama. Naučimo ih još pre nego što zakorače u školsko dvorište da poštuju razlike, da pomažu jedni drugima i, pre svega, da prepoznaju nasilje. Nasilje nije samo udarac – često mu prethodi vređanje, isključenje iz igre, podsmehivanje pred drugima. Počinje kada se jedno dete oseti manje vrednim, a drugo misli da ima pravo da mu to pokaže.

Zato se potrudimo da nasilja bude sve manje, dok potpuno ne prestane. To je odgovornost svih nas i društveni alarm koji ne smemo ignorisati. Dete koje trpi nasilje ili koje se povlači može biti naše, komšijsko, iz razreda, iz parka.

Svako dete zaslužuje detinjstvo bez straha. I svako dete zaslužuje da zna: nisi sam. Nisi kriv. Vredan si ljubavi.

Vase @majkepanicarke