Devet meseci ste iščekivale to malo čudo. Radovale se. Pažljivo spremale se za dolazak vaše bebe, od najsitnijih detalja do najvećih. Borile se sa hormonima, promenama, kilažom, različitim osećajima. Prešle ste uragan jakih bolova da bi donele na svet živo i zdravo dete. Sa puno ljubavi i suza radosnica primile ste svoje čedo u naručje i bile preponosne na sebe. Uspele ste. Disale ste i gurale i istrpele za svoje dete. Rodile ste život. I mislila da će od tog momenta sve ići lagano. Najteže ste prošle zar ne?

Normalno, mnoge mame misle da je to sve, da će biti presrećne, ali odjednom ih preplavi ogroman nalet emocija koje nisu očekivale: strah, tuga, anksioznost, plač, osećaj bespomoćnosti. Sve te emocije ih toliko iznenade da se zapitaju šta nije u redu sa njima? Da li je to normalno? Mnoge misle da će proći za dan, dva, tri, ćute jer se plaše osuda, plaše se da neće dobiti podršku, stide se svojih osećaja, osećaju krivicu zbog takvih emocija u trenutku kada bi trebale biti najsrećnije.

Draga mama ako prolaziš kroz ovakve osećaje znaj da je to U REDU i da ne treba da se stidiš i da ne treba da ćutiš o tome! ♥️

Ono što je važno da saznamo jeste da li se radi o prolaznoj posporodjajnoj tuzi ili o veoma ozbiljnom stanju – postporodjajnoj depresiji.

Kada sam izašla iz porodilišta bila sam uzbudjena. Išli smo kući, čekali su nas ljudi koji nas vole, bila sam preplavljena emocijama sreće, ljubavi, uzbudjenja oko dolaska kući, upoznavanja dragih ljudi sa bebom i ne sluteći šta će me sačekati posle. Prvi dan je prošao uredno. I drugi. I treći. Sva ponosna i važna brinula sam o našoj ćerkici i objašnjavala mužu kako se šta radi. Onda je usledila borba sa grčevima i noći ne spavanja. Posle izvesnog vremena mislila sam da sve radim pogrešno, od kupanja bebe, obrade pupka, do dojenja i nošenja. Govorila sam sebi:

I ti si mi neka babica, ne znaš srediti pupak, vidi nešto nije u redu prošlo je dve nedelje i nije otpao, nešto ne radiš kako treba.

Sumnjala sam u sebe za sve. Krivila sebe što ima grčeve, što ne spava. Osećala sam se tako bespomoćno da sam htela da vrištim. Često sam tako gledala u nju dok se baca u mom naručju i pitala se odakle mi ideja da mi dobro ide.
Jedne večeri u nizu dok je neutešno plakala i odbijala da siše desio se vrhunac mog stresa. Muž je došao i uspeo je da joj da cuclu koju je do tada odbijala i da je uspava. Tada sam se tek osetila bespomoćno, promašeno, nemoćno. Ja, majka, nisam uspela. Pričala sam kasnije sa koleginicom sa posla i taj razgovor mi je mnogo značio. Vratio me u život. Ne mogu reći da se sve vratilo u normalu iste večeri, ali uspela sam da se izborim sa svojim osećanjima. Ispričala sam mužu svoje strahove i nisam naišla na osudu i smeh. Već na podršku. Shvatila sam da ma koliko imala znanja, normalno je da ću misliti da sa svojim detetom sve radim pogrešno. Jer kad radim sa pacijentima ja pristupam profesionalno i opušteno, sigurna sam u svoje znanje. Ali kad radim sa svojim detetom ja sam samo jedna obična majka. Majka sa hormonima i strahovima.

Da li ste čuli za termin beby blues?

To je postporodjajna tuga. Nastaje 2 do 5 dana nakon porodjaja i traje oko dve nedelje. Nestaje sama od sebe, bez lekova, uz pomoć okoline.
Simptomi su: promene raspoloženje, plačljivost, osećaj bespomoćnisti, strah, umor, loš san urpkos iscrpljenosti.
Nastaje zbog hormonskih promena, umora i prilagodjavanja novoj ulozi.

Moja priča je možda ništa u poredjenju sa vašom, ali sam je ja doživela kao najveći požar na svetu. Ali taj požar je uspešno ugašen – razgovorom.

Nemojte se bojati priznati svoja osećanja. Nemojte se bojati zatražiti pomoć. Sve što osećate je normalno i u redu.
Postporodjajnu tugu oseti 70-80% žena. Samo što retko ko o tome priča.
Zašto?
Zato što misli da je to nebitno, prošlo je. Zato što se žene stide pričati o tome. Zato što se plaše osude, kritike.
Jer danas se svi prave pametni i lako dele kritike i loše komentare. Posebno na društvenim mrežama.
Teško je biti ljubazan, a hejter? Pa to je tako lako.

Čak sam se i ja razmišljala da li da napišem ovo moje iskustvo jer će se možds pojaviti mame koje su mnogo gore prošle, koje su upale čak u postporodjajnu depresiju i reći: O čemu ti pričaš, to nije ništa!

Ali zapravo nije tačno. Svaka emocija je nešto. I ako je neko prošao gore, žao mi je, ali ničija priča nije manje vredna. I trebamo pričati o tome. Kako bi se oslobodile osećaja krivice i srama, kako bi naučile zajedno da proživimo emocije, da potražimo pomoć, kako bi se podržale, kako bi pomogle novim mamama koje prolaze kroz sve to i možds sprečile dalji razvoj depresije.

Zato, pričajte. Podelite pre svega problem sa vašim partnerom, drugaricom od poverenja, sestrom. Bilo kim koga smatrate da može da vam pomogne. Na kraju krajeva sasvim je u redu potražiti i stručnu pomoć. Ne ustručavajte se. A potom, pričajte svoje iskustvo i kako ste prevazišle kako bi pomogle nekoj novoj mami.

Šta je posporodjajna depresija?

Ako osećaju tuge i iscrpljenosti traju duže od dve nedelje i ne prolaze već postaju intezivniji onda se radi o postporodjajnoj depresiji.

Postporodjajna depresija pogadja 10-20% žena.

Simptomi: tuga, promene raspoloženja, plačljivost, izgubljenost, bespomoćnost, strah, slab apetit, slabo spavanje, nezainteresovanost za stvari koje su te nekad činile radosnom, povlačenje u sebe, povlačenje od porodice i prijatelja, bezvoljnost.

Jedan od najtežih simptoma koji definitivno znači da se radi o postporodjajnoj depresiji jesu misli o povredjivanju sebe ili bebe. U ovakvoj situaciji obavezno se odmah obratite lekaru.

Niko ne želi i ne očekuje da upadne u posporodjajnu depresiju. To je nešto na šta ne možemo uticati. Pod uticajem hormona, umora, iscrpljenosti i stalne brige o bebi i straha da li sve radimo kako treba, posebno u današnje vreme kada postoji toliki pritisak i toliko potenciranje idealnih načina brige,nege vaspitanja dece mnoge mame padnu u stanje postporodjajne tuge, a neke čak i u depresiju. Neprimetno i tiho uvuku se u naš život i preplavi nas niz emocija iz kojih se ne možemo iščupati.

Zato je jako bitno, da ne zaboravite na sebe. Da jedete redovno, unosite dovoljno tečnosti, spavate, odmarate kad god je to moguće, potražite pomoć oko kućnih poslova, ili čuvanja bebe, šta god vam prija. Pričajte sa svojim partnerom, majkom, drugaricom, sa nekim u koga imate poverenja. Ukoliko je potrebno ne stidite se da zatražite pomoć. Niste slabe, već najjače na svetu! ♥️

Pišite nam da li ste imale iskustvo sa posporodjajnom tugom ili čak depresijom, kako ste je prepoznale i kako ste je prevazišle?

A mi ćemo se još baviti ovom temom i kako sprečiti i lečiti.
Uvek tu za vas i uz vas,vaše @majke_paničarke