Dok sedim na klupi ispred vrtića, nadajući se da će se naše dete uskoro navići na jaslice, misli mi odlaze tri godine unazad — u dane kada smo prvi put poželeli da imamo dete. Zajedno smo osam godina, u početku nam je fokus bio stabilnost na  poslovnom, stambenom i finansijskom planu.

Cilj nam je bio da kroz izazove koji su dolazili iz godine u godinu upoznamo jedno drugo bolje, kako bismo videli možemo li ih zajedno prevazići. Što se više puta pozitivno potvrdilo.

Mesec dana od kako sam potpisala ugovor za stalno na radnom mestu, a muž pronašao odgovarajući posao, odlučili smo da je pravo vreme za bebu, slozićemo se da zapravo kada god, nikada nismo kompletno spremni za tako valiki korak u životu. Kako smo se iz dana u dan edukovali, kada je pravi trenutak za začeće, podvukli plodne dane crvenim flomasterom. Zakazali preventivni ginekološki pregled. Mislili smo to je to, naš život se uskoro menja, što donekle i jeste bilo tačno, samo ne onako ružičastom bojom obojen, kao što smo zamislili. 

Nakon par dana odlazim kod novog ginekologa, odlučila sam se za doktorku koju su žene sa našeg podneblja najviše hvalile u raznim grupama, vezanih za roditeljstvo. Započele smo razgovor, prošle moju porodičnu anamnezu. I krenuli odraditi pregled, na pregledu je videla, da na mom desnom jajnuku postoji jedna cista, odlučile smo sačekati ciklus i videti da li će ona samostalno nestati. Dala mi je smernice koje vitamine uzimati, na šta obratiti pažnju što se ishrane tiče, znajući da radimo na bebi.

Ponadali smo se da ovog meseca neće doći ciklus, medjutim došao je. Muž me je zagrlio i rekao, možda su nam očekivanja bila prevelika, biće narednog meseca pozitivan test. Ipak se do godinu dana pokušavanja smatra normalnim periodom. Nažalost, nije bilo pozitivnog testa ni narednog meseca. Na red je stigla planirana kontrola, doktorka je pogledala stanje moje ciste na jajniku, koja je bila veličine 3x4cm, rekavši.. čudna mi je ova cista, može biti da je neki benigni tumor, a male šanse za drugim gorim stanjem. Hajde ti lepo da uradis magnetnu rezonancu, rekla je..

Kroz moje telo je projurila struja straha, šta će se sada dogoditi, šta ako je u meni problem? Da li ću uopšte imati dete? 

Otrčala sam uplakana do muža, koji me je čekao u prizemlju zgrade. Imala sam osećaj da sam stepenice samo preletela. Objasnila sam mu situaciju, počeli smo tražiti ustanove koje imaju mogućnost sprovodjenja magnetne rezonance i zvati jednu po jednu. Kako to obično bude, i ovde u Austriji, u svim državnim ustanovama smo dobili slobodne termine za pola do godinu dana. Dok privatno je moglo vec sledećeg dana. Tužno!

Narednog jutra dolazimo na adresu gde ću obaviti magnetnu, nikada neću zaboraviti, ispred mene je jedna visoka zgrada, prizemlje i prvi sprat su  zastakljeni. Zakoračili smo prvo u prizemlju, gde su nas uputili na prvom spratu, sa informacijom da se i ovde i gore radi magnetna, samo je razlika što je u prizemlju državni sektor, a gore privatni, sa istim osobljem koje se smenjuje. Zauzeli smo mesto u čekaonici, srce mi je kucalo jače nego ikada pre, molila sam se da rezultati budi dobri. Smestili su me na krevet, sa svom opremom koja je bila potrebna da bi se odradilo snimanje. Moram priznati da mi je bilo jako neugodno ležati nepomično u toj mašini, samo sam želela da se završi što pre, snimanje je trajalo oko 20 min. Dokrorka me je pozvala i rekla da nema mesta panici, da je u pitanju benigna cista. Zatvorila sam oči i izgovorila „Hvala ti Bože“.

U pitanju je benigna cista žutog sadržaja. Izgovorila je moja doktorka. Njen predlog je bio da je pratimo još nekoliko meseci, ako ostanem trudna pored nje, da je otklonimo možda u toku porodjaja, ili nakon. Ako ne dodje uskoro do trudnoće, moraćemo je uskoro otkloniti.  Dala mi je uput za kontrolu hormona, i naglasila da želi mog muža upoznati. Jasno je izgovorila, ovo nije samo tvoja borba! Klimnula sam glavu, a u glavi mi je bila operacija u glavi. Ahh zar i to!

Hormonalni status je bio u redu, u medjuvremenu je i muž obavio pregled kod urologa, sa kontrolom spermograma. I pogodite šta? Imao je u tom trenutku jako mali procenat pokretnih spermatozoida i pravilnih oblika. 

Sedimo na sred sobe sa tim nalazima vidno tužni. Sa onim jednim dobro poznatim pitanjem..Zašto mi? 

Opet smo na početku, a da vam ne govorim koliko je već odradjenih testova trudnoće za nama. Svaki zaliven suzama. Pa na to vam kao šlag na tortu, dodju sa pitanjem. 

Šta čekate? Vreme vam je za bebu.

Kako objasniti, koliko je to jedna jako bolna tema za vas?

U početku sam jedino sa mamom pričala o tome, ona je moje utočište. Svaku moju suzu je dva puta više oplakala. Jedne večeri mi je rekla „Majo hajde prestani više da tuguješ, ako ne možete imati decu, u redu je. Ti si uvek govorila kako bi volela usvojiti dete, ako ne ide ne ide, pokušajte još malo ako želite, ako ne pokrenite proces usvajanja.“

To me je tako probudilo i osvestilo! Dovoljno je imati nju uz sebe, koja će me uvek podići iz pepela.

Odlučili smo pokušati sa prirodnim metodama lečenja. Muž je dobio dugotrajnu terapiju od urologa, a ja sam tragala za raznim čajevima i tinkturama. Poput nekih biljnih bombona od jedne žene, koja ih pravi sa mešavinom raznih biljaka, zatim virak čaj, kao i macinu travu. Macina trava se jako oprezno koristi, meni je posle treće šoljice čaja jako smetala. Tako da sam prestala sa korišćenjem. Dok sam čaj virka dalje koristila. Pospešili smo ishranu. Muž je prestao konzumirati energetska pića, koja su prva u kategoriji uništavanja spermatograma.

Naša borba i dalje traje, sve je isto. Iz meseca u mesec, negativan test, odnosi u toku plodnih dana kao programirani, testovi za ovulaciju, i opet negativan test. Lažna nada, svakog puta kada imate bar jedan simptom tipičan za trudnoću. Postali smo kao dva hrčka, koja iznova i iznova trče dobro poznati krug u kavezu. Bili smo dosta razdražljivi, nervozni. Iskreno nismo ni stigli ulaziti u konflikte pored mnogobrojnih smena u mom poslu, često se dešavalo , da nemamo vremena ni popričati o emocijama, koje smo iz dana u dan proživljavali, jer smo se sretali na vratima stana.

Želja za sekusualnim odnosom se smanjivala, pod pritiskom da je „sada“ pravi trenutak, kao dva robota, koja moraju ispuniti svoju misiju.

Pregovaranje je usledilo, svakog puta, kada bih videla da je moj muž popio čašu soka, ili pojeo nešto nezdravo, osećajući se kao da je našu borbu sputavao na taj način, nedovoljnim trudom da bi došli do cilja. Težak je taj začarani krug u kome se krećete u takvim situacijama.

U jednom trenutku shvatili smo da tako ne ide, uništavali smo nas, naš odnos koji smo godinama gradili, shvativši da je vreme otvoreno razgovarati. Otišli smo u šetnju, kao što bi i inače radili kada nam vreme dozvoljava, i jedan drugom odgovorili na pitanje. Da li želimo nastaviti dalje zajedno, pa makar nikada ne imali dete? Obostran odgovor je bio-da. On je ljubav mog života, želim biti pored njega, kao i on pored mene. Odlučili smo sve pustiti, izmedju ostalog dobila sam termin za operaciju ciste. Otišla na dalje školovanje za instruktora prakse budućih medicinskih radnika.

Termin za operaciju je sledećeg dana, nedelja uveče sam primljena na ginekologiji. Bila sam uplašena i tužna. Ležala sam na strani, okrenuta ka prozoru, prozor je bio toliko veliki, da mi se činilo da se svako svetlo u toj noći, tog velikog grada videlo. Pogled i misli su mi lutale u tom pogledu ispred sebe, dok nisam utonula u san.Muž mi je obećao da će doći sledećeg dana što ranije, čim završi sa poslom. Probudila me je buka. Gde se nalazim? Šta se dešava? U sobu je ušao tehničar koji je zadužen za pripremu pacijenta pre odlaska u salu, spremio je sve vezano za mene što je bilo potrebno, usput mi je objasnio da u sobi pored, leži jedna starija pacijentkinja, koja je dementna. Trenutno diskutuje sa sestrom, jer nije zadovoljna hotelskom uslugom, a ona je dugo čekala i planirala svoj odmor. Nažalost nije rekla koja je destinacija bila u pitanju. Spremni smo za salu, samo progutaj ovu tabletu bez vode, rekao je tehničar. Na vratima se on, moj muž pojavio, sa rečima „Zar si stvarno pomislila da ću te pustiti samu?“

Oči su mi se napunile suza. Gurao je moj krevet sve do ulaska u salu, dalje nije mogao. Poželeo mi sreću. Unutra me je čekala moja doktorka sa svojim timom, pozdravila me sa osmehom. Uputili su mi pitanje, pre nego što su spustili masku na moje lice. Da li imam kućnog ljubimca? I kako se zove? U mojoj glavi je odzvanjalo „Kitty“ dok nisam utonula u dubok san. 

Probudila me je drhtavica, celo telo mi se treslo. Bilo mi je jako hladno, doneli su odmah toplu prostirku, za sekund sam se ugrejala, i videla ispred sebe sat, koji mi se činio da je nekoliko metara odaljen od mene, utonula sam dalje u san. Probudila sam se u svojoj sobi, gde je ubrzo moj muž došao. Bacila sam pogled na svoj stomak, bila sam srećna što nema drena, sama doktorka mi je odmah rekla, da je izvadila cistu u jednom komadu, i da nije bilo potrebe za drenom, operacija je prošla odlično. „Produvala“ mi je i jajovode. Bacila oko, kao što ona kaže na svaki detalj, sve je u redu. Oporavak je trajao dve do tri nedelje, jer mi je stomak bio natečen, a i dodatni oprez da ne treba ništa teže od pet kilograma dizati duži vremenaki period. Krvarenje je prestalo. Počela sam uzimati mešavinu biljke čuvar kuća i meda. Da bih pobljšala rad reproduktivnih organa. 

Sledećeg meseca sam dobila ciklus u odredjeno vreme, kod mene je to na trideseti dan. Bila sam u smeni, iznenadilo me je što je krvarenje bilo dosta manje nego ranije i samo tri dana trajalo, obično je znalo trajati pet do šest dana. Generalno mi ciklusi nisu praćeni jakim bolovima, samo prvog dana, znate onaj osećaj, kada vam se donji dep stomaka grči i blago boli, takozvani tupi bol. Tako je i sada bilo. Spomenula sam koleginici, koja je na to opušteno odgovorila, da je sigurno zbog operacije i treba vremena da se sve vrati u normalu. Sigurno je u pravu, odlučila sam sačekati sledeći ciklus i videti da li će biti kao ranije. Dani su prolazili, nakon dve nedelje me je iznenadio bol u donjem delu stomaka, uplašila sam se, jer sam toga dana bila u četvrtoj smeni za redom te nedelje, sama na jednoj strani odeljenja , imala sam jednu pacijentkinju teškog stanja, sa nekoliko velikih rana, koje su zahtevale dva do tri puta previjanja u toku jedne smene jer su konstantno zavoji bili vlazni. Pomislila sam da sam preforsirala donji deo stomaka oko nje, okrećući je. Sela sam i pogledala svoj stomak, koji je bio otečen, i boleo je. Uputila sam se kod svoje doktorke, koja je na ultrazvuku rekla, sve je u redu, ali vidi slobodnu tečnost. Vidimo se za par dana. I naglasila da jedem avokado, mozda pomogne da dodje jedan mali avokado. Dogovorili smo se da od avgusta kreće naš proces vantalesne oplodnje,jer je nama samo teže čekati iz meseca u mesec. Opuštenih misli smo se spremali za odmor, sa uverenjem, idemo uživati,i nakon povratka ulazimo u izazov zvani „vantelesna oplodnja“!

Subota ujutru, sunce polako izlazi, muz kuva kafu oko četiri ujutru, plan je bio popiti kafu i krenuti na odmor. Tog dana sam trebala dobiti, odlučila sam u sekundi uraditi test, bez ikakve nade, posle par sekundi pojavljuju se dve crtice..Gledam i ne verujem, odlazim do kuhinje, on se okreće i gleda, iznenadjen isto kao i ja. Samo je izustio.. je l to stvarno?

Od emocija koje su nas obuzele, samo smo ćutali, i gledali u test. Odmah sam ponovila i odradila još jedan, brzinom svetlosti je pokazao pozitivno. Našoj sreći nije bilo kraja! Nakon par sati sam još dva uradila, izmedju ostalog i digitalni koji je pokazao da sam u petoj nedelji trudnoće. Sigurno će te reći ova zena nije normalna četiri testa u toku jednog dana. Da, tako je kada ste uradile do tog trenutka 99 testova, i samo je jedan ostao neiskorišćen, to je taj koji je na kraju bio pozitivan. Pogled mog muža i moj se fiksirali, sa ne izgovorenim „ A šta sada?😁“

Ps. Imate na amazonu dosta povoljnija pakovanja testova za trudnoći ili ovulaciju.

Ovo je naša priča, želim podržati sve parove koji su prošli ili prolaze trenutno teži put do začeća. Molim vas, nemojte nikada parovima postavljati pitanje:

„Šta čekate? Vreme vam je za bebu!“

Nikada ne znate ko trenutno i kakvu bitku vodi!

Vaše @majke_panicarke