Ležim pored tebe tako malenog i pitam se kakva sam ja to majka?

Otac krivi sebe, zašto smo toliko čekali?

Nosić opet curi, počeo si kašljati, uznemiren si. A mi puni krivice, zašto smo dozvolili, da zbog tvoje tuge, dodje i do pada imuniteta.

A tako si bio srećan pre nedelju dana na našem godišnjem odmoru. 

Sistem života nije pravedan, pre nego što i rodiš dete, upišeš ga u jaslice, i osudjen si ostavljati ga tamo svakog dana, jer treba od nečega živeti.

Te male nogice kako jednom zakorače u ustanove, počevši od jaslica, vrtića, zatim sledi osnovna škola, pa srednja, visoka ili fakultet i posao, narednih četrdeset godina. Da li stvarno imamo dovoljno zajedničkog vremena sa našom decom pored obaveza koje se putem sistema nadovezuju?

Par dana pre nego što je naš sin napunio 15. meseci, krenuli smo sa provikavanjem u jaslicama.

Sećam se tog jutra, podesili smo budilnike na telefonima, ranije nego inače, prethodne večeri sam spremila mafine sa spanaćem, da ne bih ujutru mislila oko doručka, već polako, sa dosta pozitivne energije i mira zakoračili u ovaj bitan dan. Prvi dan u jaslicama! Naš dečak je uživao tokom doručka sa mamom i tatom. Zatim smo kuhinju zamenili kupatilom, gde smo svo troje prali zubiće, uživao je gledajući svoj odraz u ogledalu, pa lagano pogled skrenuo ka mami, zatim prema tati. Uz dodatno kikotanje. Prigrlila sam taj trenutak, koji ostaje zauvek u mom sećanju. A onda vidim te male sitne korake, koji trče ka vratima. Ona moja mala beba od samo par meseci ranije, sada je pravi mali dečak. Ranac sa motivima patrolnih šapa, bio je spreman. Uz proveru „Da li je sve tu?“ Uputili smo se ka vrtiću.

Ušli smo unutra, crvena boja zidova u hodniku, mali beli ormarići poredjani jedan do drugog. Moj mališan je bio uplašen, isto kao i ja njegove reakcije. Ušli smo u prostoriju gde će biti njegova grupa. Vaspitačica nas je lepo dočekala, objasnila gde se šta nalazi, pored toga i kakav je njihov dnevni plan. Prostrana prostorija, puna igračaka, velikog belog stola na sredini, visine primerene dečijem uzrastu, sa malim stolicama. Predivno.

Poželela sam biti opet dete. Vaspitačica je pokušala dobližiti i poigrati sa mojim detetom, ali nije bio zainteresovan.

Razgledao je svaki detalj, svaka igračka je morala proći kroz njegove male ručice. Od svega mu se najviše dopao traktor sa životinjama. Vaspitačica me je upitala, kako se ja osećam, povodom toga što je on otvorio novo poglavlje svog života. Oči su mi se napunile suza, glas zadrhtao. Onako kao i svaka majka pretpostavljam, i srećna zbog svog deteta, i tužna jer je vreme brzo proletelo. Postavila mi je pitanje ,znatno iznenadjena mojom reakcijom „Zašto tako emotivno reagujete?“ on svakako već kasni sa jaslicama, trebao je doći dosta ranije, bile su njene reči. Najbolje već odmah po rodjenju. Prošlo mi je u mislima.

Dani su prolazili, mi smo narednih tri nedelje provodili vreme zajedno u prostoriji. Dok jednog dana nisu mi rekli da izadjem. Izašla sam na pet minuta, moje dete je prevrištalo, nisam izdržala, vratila sam se kod njega, zagrlila ga i umirila „mama je tu!“

Bilo nam je jako teško, donekle su nas spremali za takvu reakciju, ali majčino srce, nikada nije spremno na suze svog deteta. Pokušali smo tako do kraja nedelje. Dok se nije razboleo, kažu da imunitet deteta tada još brže opada pod stresom, kakav je on pretrpeo. Te nedelje dok je bio kući, vratio mu se osmeh na licu, njegove ludorije svakodnevne, videla se promena, opet je bio ono naše malo srećno dete. Dok u toku prošle nedelje njegove ludorije su nedostajale. Znatno smo primetili razliku, iako su nas svi ubedjivali da je to normalno. Možete samo pretpostaviti kakav je bio dan u jaslicama posle par dana provedenih kući. Plakanje uz hod unazad, želi da kaze „mama nemoj me ovde ostavljati“.

Predajem ga uplakanog, ljubim ga u obraz i govorim „mama će doći“, srce mi se kida na komade, dok se okrećem od njega, i napuštam vrtić. Suza suzu stiže, zovem mamu i muža da podelim emocije. Pokušavaju da me smire, a ja ću se tek smiriti kada opet vidim svoje čedo. Odlazim u dogovoreno vreme da ga pokupim, on jadničak uplakan sedi u svojim kolicima. Ubedjuju me da je to odlično što hoće tako mirno sedeti u kolicima, to je njegova sigurna zona. Hajde, prihvatam to, ako će ga kolica smirivati, i opet igrati, i biti alternativa kada zaplače, u redu je. Kako smo produžili vreme na dva sata, moj mali zvrk je pet minuta pre mog dolaska, zatražio da ga izvade i kolica, uzeo vaspitačicu za ruku, i odveo do ulaznih vrata, sa re čima „Mama – dodji – mama – dodje.“

Jutra nam se nižu, plakanje po ostavljanju se ne smiruje. Ne znam više kome teže pada. Kada dolazim po njega, već na ulazu vidim da kolica nisu tu, opet sedi u njima..razočarenje raste iz dana u dan. Okolina me ubedjuje to tako mora. Prvi put sam u takvoj situaciju pa i sama ne znam. Pričam sa najbližima, teše nas da će proći takav period, treba vremena. Najgore mi je kada me obasipaju komentarima „Svačije dete plače, pa mora i tvoje!“ Osećala sam sve vreme, da to nije plač koji će proći, unutrašnji glas mi je govorio, da neće tek tako proći.

Sećam se jutra, ulazimo unutra, već sada očekujem istu reakciju kao i svakog dana, medjutim, nije zaplakao, mahao mi je. Pao mi je kamen sa srca, izašla sam sa osmehom, naišla mi je u susret jedna mama , i konstatovala da je rastanak bio i više nego dobar. Rekavši „ prošlo je sigurno i više nego dobro“ klimnula sam glavom, uz znak potvrde.

Verujući da će nastupiti lakši period.

Kako su počeli odmori, svakog dana ga na drugačijem mestu predajem, nekada njemu poznata prostorija, nekada spoje grupe pa budu u drugoj prostoriji. Kada je lepo vreme , onda je to u dvorištu. Mislim da je i to na njega deluje konfuzno i zbunjujuće.

Već sledećeg dana suze su opet bile prisutne, čekajući da prodje vreme i odem po dete, meni zvoni telefon, zovu me da ga pokupim jer plače već jako dugo, oko pola sata. Ulazim, ne vidim nikoga, samo njega tražim pogledom. U jednom trenutku mi ga daju, oči natekle od suza, lice mokro od slinica i suza pomešanih, i u jednom trenutku u tom bolu koji se vidi, blagi osmeh, tiho je izustio „Mama“.

Zagrlila sam ga snažno, čini mi se kao nikada pre, vaspitačica je pokušavala sa mnom razgovarati, ali on je moju glavu sve vreme ka sebi okretao i ljubio me. Po izlasku sam pozvala muža i rekla da je ovo previše i za njega i mene. Smirio me je, predložio da vidimo kako će se situacija odvijati narednih dana. Posle toga dana, već na ulazu je plakao. Da li se on nečega uplašio? Čega? Nikada nećemo saznati.

Pokušavali smo dalje, smanjili sa dva i po sata ,na sat i po ostajanja. Išlo je nekako, kroz suze, uz kolica, i ljuljaška u kojoj provede i po pola sata. Po dolasku kući bio je dosta uznemiren i nije želeo spavati. Moram reći da je prvih dana, dok smo provodili vreme zajedno u jaslicama, obavezno spavao nakon dolaska kući oko dva sata, što nije kao beba radio. On je dete koje se u mom krilu još sa mesec dana počeo ljljati na ljuljašci, obožava je, ali sada sedi u ljulji kako on zove ljuljašku, bez osmeha i uživanja, kao lutka. I ne želi sići po dvadeset minuta. Zabrinula sam se. Gde je onaj vrisak sreće u toku ljuljanja? Izgubio se. Ali smo ga već narednih dana na odmoru vratili. Uživanje na plaži, sa mamom i tatom zaposlenih u dostavi kofica punih vode na smenu, dok stoji ispod suncobrana, dozivajući „mama“ ili „tata“.

 Tih par dana bili su melem za njegovu dušu. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Sam povratak u svakodnevnicu izazivao je osećaj treme. Kako će reagovati prvi dan u jaslicama nakon odmora?

Tata nas je odvezao do vrtića, kao i svako jutro pričali o vrtiću sa osmehom, pevali..i sa osmehom je prvi put izgovorio ime svoje vaspitačice. Obradovali smo se.

Otvaram vrata, on me drži za ruku i vodi do dela gde su njegove patofnice, njegova vaspitačica je već tu, obraćam joj se sa osmehom i govorim da je on upravo izgovorio njeno ime, na šta nije reagovala nikakvom reakcijom. Ok, u redu je.

Jedna patofnica je na stopalu, evo i druga već. Podižem ga i vodim ka njegovoj prostoriji. Ona stoji na vratima, i sebi u bradu izgovara „lepo je što si opet tu“. Dok on je uveliko počeo plakati i vrištati. Stegnem srce, pozdravljajući se sa njim i izlazim. „Mama će doći“ kao i uvek izgovorila sam.

Pomislila sam, ok, normalno je.. smiriće se.

Sela sam u obliznjem kafiću i naručila kafu. Inače u poslednjih skoro mesec dana čitate blogove iz ovog kafića, tu pišem , dok ne dodje vreme otići po dete. To mi dosta pomaže, skrene mi misli sa naše situacije. Koja je dosta stresna, septembar se bliži, trebam se vratiti na posao, a mi nismo još ni do spavanja u vrtiću stigli.

Danas sam ga opet našla u kolicima, rekli su da je bio bolje volje, ali nije hteo van kolica. Hajde bar nešto dobro, da je bio bolje volje tamo. Doručkovao nije, ali svakako smo se dogovorili da on lepo dobije doručak kući.

Sledećeg dana, plakanje ujutru dobro poznato, nakon sat vremena me zovu, on i dalje plače, nije prestao. Dolazim vidno uznemirena. Njegove malene okice natekle od suza..Grlim ga jako i izlazim bez dodatnih reči. U pozadini čujem, nije hteo trenerku skinuti, iako je toplo, nije pio ništa, nije pelenu..nije ništa, on ima pravo odlučiti, rekle su tete. Malo mi je taj zakon čudan, dete može samo odlučiti o svemu, hajdemo onda da ga pustimo da se sam stara o sebi.

Sledećeg dana slična situacija, odlučimo se na nešto novo, da ga tata odvede ujutru.

Pokušali smo i to, malo manje je prvog dana plakao, ali zato narednog isto kao i ranije.. Muž se slomio, dok ga je ostavljao, a on dozivao u suzama „Tataaa“.

Još jedan razgovor je obavljen u vrtiću, i doneli smo odluku da je vreme ,možda smo i ranije trebali, ali je svakako vreme povući ga iz vrtića još godinu dana kući. Od sutra ostaje kući! Te noći se opet razboleo, nosić je cureo, kašalj prisutan. Zagrlili smo našeg mališana, očima punih suza izustili smo „ne brini mili, tu smo“.

Mi ne znamo da li je to ispravna odluka u skladu sa društvom i današnjim sistemom, važno je da smo uradili po našem osećaju. Da li će mnogo propustiti kroz godinu dana, bez boravka u vrtiću? Ni to ne znamo.

Vreme će pokazati. 

Da li smo loši roditelji, jer kako kažu ljudi oko nas, previše ljubavi i pažnje dajemo detetu. On treba da zna gde mu je mesto. Kao da je kuče, koje ćemo vezati na lanac, pa i to ne bi smo mogli.

Žao mi je što nisam uzoran roditelj koji je naučio dete da bude samostalno sa 15 meseci, već traži od nas pažnju i igru. Naši roditelji nisu imali vremena da se posvete nama, da se satima igraju sa nama. Mi ga imamo, i zato ću rado sedeti na podu sa njim i igrati se. Sve drugo može da čeka. Osim njegovog osmeha i sreće. Žao mi je što za okolinu nisam uzoran i dobar roditelj,  kome je dovoljno samo da pogleda dete i ono od straha da vrši naredbe. I unapred se izvinjavam svima, to ne želim ni postati!

Ljubav i dobar odnos izmedju roditelja i deteta se ne gradi strahom, već poverenjem.

Vaše @majke_panicarke