Posle meseci svakodnevice, beskrajnih obaveza, suza u vrtiću, konačno – spakovali smo kofere. Idemo na more. Samo to. Te tri reči pune su uzbuđenja, mirisa soli, vetra u kosi i osećaja slobode! Dok ne zastanete u gužvi na autoputu, koja postaje samo još jedan deo puta do slobode. Odlučili smo se baš za vreme , kada svi kreću u nekom pravcu, ili je samo to prividan uvid u ovu situaciju. Plan nam je bio više nego odličan. Nahraniti dete, poigrati se sa njim posle ručka, i ostaviti mu vreme za spavanje u kolima. Sve je išlo po planu, dete je zaspalo koliko smo seli u autu. A onda?

Pa na granici nas je dočekala velika gužva. Tako da je naš mališan, divno spavao ali u mestu, već posle prelaska granice, otvorio je svoje okice , srećno izgovorio „ Mama- Tata“ pun entuzijazma za dalju igru. Muž i ja smo samo razmenili poglede, koji su sami po sebi značili -biće ovo dug put. Pokušali smo na sve moguče načine izbeći ta mnogobrojna vozila na putu. Kako je odmicalo vreme, beban je postajao nervozniji, jedino me je tešilo to , što je lepo ručao, pa ne mora o tome trenutno misliti. Ne znam za vas, ali najveća mi je briga u putu, mada i van puta. Šta će jesti?

Pogotovo što ne želi u vožnji da jede, eventualno prolaze neke od njegovih grickalica. Tako da nam ne preostaje ništa drugo, nego stati i i odmoriti za ručak. Imam osećaj da smo sve igračke poneli, i smestili ih ispod bebanovog sedišta. Koliko god ih poneli, u jednom trenutku se čini premalo, svaka je morala proći kroz njegove male ručice. Kada smo završili sa autima, pregledali točkove na traktorima, prekontrolisali životinjsko carstvo, uz dodatno objašnjenje „Zašto i krava ima mleko, zar ga nema samo mama?“

Bilo je vreme preći na naše knjigice, i pa na lopte, i tako u krug. Ostalo je još nekih pola sata, tata je izgovorio. Beban i ja smo se već radovali, uz naše pevanje pesmica.

Sada je već dovoljno veliki, da može opažati šta se nalazi kroz prozor, bio je oduševljen italijanskim plantažama groždja, koja se prostiru sa obe strane našeg puta. Dok ih ne prekine tabla malih mestašca, koja podsećaju na neka malo veća sela, sa malim kućicama u različitim bojama. Ne zna se koja je lepša od koje, svaku je krasila palma u dvorištu. ispred nas se stvorio dobro poznati kružni tok, što je značilo da smo stigli. U ovom obližnjem mestu nadomak Caorla, letujemo treći put za redom.

Koje odiše mirom, čistom plažom idealnom za decu. Smestili smo se u hotelu, i odlučili prošetati i pojesti nešto. A šta drugo nego italijansku picu. Muž je naručio picu u obližnjoj piceriji, koja više podseća na malo veći kiosk, sa par stolova. Pica je bila prevelika, za nas troje, uživali smo. Poneki maleni komad je završio na podu, majica umazana sosom od paradajza, sve ono što ide sa detetom od šesnaest meseci. Beban je bio oduševljen novom lokacijom, pravo ushićenje nastalo je onog trenutka kad je spazio mali žuti autić, savršen za decu, dok roditelji obavljaju svoju „misiju“ kupovine žetona.

Pogodite gde smo provodili po sat vremena svakog dana? Upravo tu.

Odlučili smo, da je pravo vreme jutro, za pogled ka moru, zato smo se brzo vratili u hotel, sproveli naše večernje rituale i zaspali. Možete pročitati nešto više o našim večernjim rutinama u blogu „Naša večernja rutina“.

Otvaram oči, još sanjima čujem talase mora uz cvrkutanje ptica, gledam naše čedo kako bežbrižno spava, ušuškan izmedju muža i mene. Muž minje stegao ruku, inizgovorio „Volim vas“. Ovakva jutra su nešto za mene najlepše. Trenutni mir koji je vladao sobom, prekinule su reči našeg sina „Mojee“ 

Da mili, stigli smo na more.

Spremili smo sve što nam je bilo potrebno i otišli na doručak. Naš mališan je slabo doručkovao, prepisali smo promeni sredine. Sigurno će kasnije ručati. Tešili smo se. 

Ne mogu opisati rečima, taj maleni svetlucavi pogled, onog trenutka kada je ugledao more.

Poneo je svoju patkici i potrčao ka moru.

Voda je bila malo hladnija, ipak je jutro. Tako da smo ostali uz obalu, koračajući morem dok nas pesak ispod stopala grejao. Dan je obećavao, da će biti toplo.

Dogovorili smo se da oko 11 časova idemo nazad u hotelu. Da bi beban mogao spavati. 

To je sasvim korektno funkcionisalo, iz malo napora odvojiti ga plaže. Ali smo iz dana u dan bili sve bolji. Kako ga je more i igra u pesku izmorila, spavao je skoro svakog dana oko dva sata. Tog prvog dana je ručak prespavao, pa je tata doneo u sobi. Opet je slabo jeo. Malo smo se zabrinuli. Muž kaže sačekajmo večeru. 

Vratili smo se na plažu oko 16 časova, i igrali zajedno u pesku. Bio je presrećan. Mama i tata su dobili zaduženje, donositi kofice pune vode, kako bi pravio blato kojim se mazao.

Sunce je polako zalazilo, a mi pokupili naše stvari i samo se premestili u dvorištu hotela, koji je imao jedan kutak opremljen za decu. Sa divnom plastičnom kućicom za decu, koju je beban obožavao. Ubacujući sve lopte kroz prozor te kućice, koje je našao u dvorištu. Tako smo se igrali još malo, dok nije došlo vreme večere, gde se ponovila ista situacija, nije želeo da jede. Zabrinutost je u nama. Pokušali smo više različitih jela, ali to se svodilo na jedan do dva zalogaja. Sisao je normalno i zaspao.

Ujutru sam mu u sobi spremila ovsenu kašu sa voćem, to je pojeo pola porcije, bar nešto. Dok ručak nije ni pogledao, ali smo mu spakovali deo od ručka koji smo poneli u termosu na plaži. I nešto od voća. Kada se naspavao i u popodnevnim časovima se vratili na plažu, ponudila sam mu da jede. Prihvatio je, konačno! Laknulo mi je, nakon ručka je pojeo breskvu, sa takvim uživanjem, da vam ne mogu dočarati. Radno mesto mame i tate je i dalje ostalo isto, na smenu donošenja kofica punih vode, nisam sigurna da li  je više on uživao ili mi?

Za večeru smo se odlučili posetiti jedan restoran u blizini, u kome smo već bili prošlog puta, samo smo zaboravili nešto, da su radnice kao voštane figure, bez osmeha, ili onog blagog osmeha ka jednoj strani lica, kao iz krimi filmova. A zamislite stoljnak beo kao venčanica iz slona. Uživali smo u večeri, najbitnije je da je naše dete jelo. Ali kako još ne ume samostalno bez fleka oko sebe da jede, desila se mala nezgoda, pa je sa rukama umazanim paradajzom, dohvatio stoljnjak dva puta. Crvene fleke su ostale, a tete iza nas, već ste sada upućeni, te dve voštane figure u crnim majicama i suknjama, sa zalizanim pundjama na vrh glave. Prevrnule su svoje oči, i podigle ruke u znak čudjenja, da dete tako nešto uradi.

Dobili su izvinjenje od nas. Dok narednog dana smo bili u drugom restoranu koji je imao podlogu ispod tanjira, tako da nije dolazilo do nezgoda zvanih – fleke na belom stoljnjaku.

Dani su nam brzo i lepo prolazili. Odlaske na plaži smo rasporedili pre 11h i posle 15h. Kako bi izbegli najjače sunčeve zrake. 

Imao je dremku u  podne, ali se dešavalo da zaspi u mom naručju na ležaljci u poslepodnevnim časovima. Beban i ja nismo izgoreli, dok tata jeste malo. Mi smo koristili hipp kremu za zaštitu od sunca.

Obavezno kapica sa nastavkom da pokrije maleni vratić, kupaći kostim i kapa sa zaštitom od sunčevih zraka je nosio. Verujem da je sve to doprinelo da ne izgori na suncu. Unosio je dovoljno tečnosti, što kroz vodu, sokiće i voće.

Samo malo poteškoća oko jela su nas pratile, i dalje nas prate , kako kada. Kažu treba strpljenja, sve su to faze.

U hotelu je bilo još dece, tako da mu je bilo zanimljivo u večernjim satima ili po danu kada nismo bili na plaži, vreme smo provodili u tom parku hotela, gde je prirodni hlad i kutak za decu. Igrao se sa jednom malom curicom, koja je zagrlila u jednom trenutku njegovu mamu, gde je malo proradila ljubomora. Ali smo nastavili sa igrom.

Poslednje veče smo ostavili za šetnju kroz ulicama Caorla, do tamo je organizovan prevoz manjom skelom. Beban se uplašio, pogotovo kada se spuštala metalna kuka, kojom se skela zaksči za obalu. Ali se ubrzo smirio. Šetajući stazom pokraj plaža, prepunoj turista, shvatili smo koliko nam uopšte ne nedostaje ovako urbano mesto, gde se na svokom ćošku čuje glasna muzika. Pažnju nam je privukao jedan restoran, dekorisan morskim motivima i detaljima, kojeg su krasile bela i plava boja. Drvenih stolova belih boja, klavirom u uglu prostorije , sa ribarskom mrezom i školjkama.

Beban je dobio svoju stolicu i neizostavni sokić, dok smo mi uživali u čaši vina za večerom.

Veče je proteklo divno, naše putovanje završili smo šetajući stazom pokraj mora. Iznova se zaljubljujem u prizor neba prepunog zvezda kako se nežno stapa s prostranstvom mora. U jednom trenutku obuzele su me emocije, vratile me u period kada smo maštali imati dete i biti baš na ovom mestu sa njim. Naša želja se ostvarila, već druga godina kako dolazimo sa njim ovde. More, nadamo se ponovnom susrete sledeće godine.

Ako se spremate za avanturu zvanu more sa decom, želimo vam puno nezaboravnih trenutaka, uživajte!

Nemojte zaboraviti dokumenta i putnu apoteku.

Vaše @majkepanicarke