Kroz ceo svoj dosadašnji život prošla sam kroz razne faze. Od momenata kada se sasvim solidno i lepo živelo, do momenata kada smo jedva imali za hleb, pa opet u krug. Nikada nismo imali previše. Ali ja sam neko kome zaista ne treba mnogo za sreću. Samo da su živi i zdravi oni koje volim i ja sam zaista najsrećnija. Za ostalo ćemo se snaći.

Mi na Balkanu teško da ćemo biti gladni. Nekako se uvek snadjemo. Imamo plate od 500-600e, trošimo 1000e+. Kako i koja nam to računica to samo mi znamo.

Moj suprug i ja smo bukvalno krenuli od nule. Njega život nije ni malo mazio i pazio. Ali on je moj veliki borac i najveći uzor. Kada smo se upoznali imali smo samo jedno drugo, ja sam naišla onda kada sam njemu bila najpotrebnija, on kad je meni bio najpotrebniji.

Kao što sam rekla, krenuli smo od nule.
Nismo imali ništa. On je posle saobraćajne nesreće ostao u invalidskim kolicima i nije imao primanja, ja sam završila volonterski staž u bolnici i nisam bila zapošljena. Bilo je dana kada smo brojali dinar po dinar za hleb.

A onda smo sredili njegova primanja, kupili jedan auto, ja sam se zaposlila, položila vozački, kupili drugi auto, krenuli sredjivati kuću – deo po deo, bili jako strpljivi, kupili prvog psa i započeli novu avanturu u odgajanju nemačkih lovnih terijera, otišli prvi put zajedno na more, prešli sa grejanja na drva na klime.

Onda smo dobili najveće bogastvo. Našu zvezdu vodilju, smisao života i najveći pokretač, našu ćerku. Baš kada nam je trebala Bog nam je poslao nju.

Sada nastavljamo dalje još jače i hrabrije.

Na tom našem putu otkrili smo ko su nam zapravo pravi prijatelji, a ko lažni. Otkrili smo da na neke najbliže ljude iz porodice ne možemo da računamo i da će nas oni zapravo najviše pokušati sabotirati. Zavist, ljubomora, zloba su nas pratili svuda.

Ali smo naučili da se borimo sa tim. Naučili smo da nas to ne pogadja. Da živimo za naše snove, da gledamo našu porodicu, da stvaramo našu bajku.

Mi smo tim koji pobedjuje.

Ali smo prezahvalni ljudima koji su uz nas. Neki od samog početka, a neke smo upoznali na našem životnom putu i pomogli su nam više od onih koji su zapravo trebali biti naša najveća podrška.

Kada ti život da limun, ti naruči tekilu i so i udri do zore. Moraš tako, jer život nije ravna linija. Ima uspone i padove. Ima dobre i loše dane. Srećne i tužne. I znate šta? Sve će to jednom proći. I loši dani, i loše vreme i loš period, proći će. Ali proći će i dobri dani, dobar period.

Šta nam ostaje? Ljubav koja nas sve spaja, dobrota, trud, poštenje, nada. Nada da će sutra biti bolje.

Posle duže pauze, nastavljamo sa radovima na kući. Krećemo da gradimo našu kuću iz snova. Jednom prilikom ispričaću vam kakav je bio naš život pre svega ovoga.

Sada vam želim reći kako sam se ja organizovala za ovakve dane i kako provodim dane sa bebom od deset meseci i radnicima.

Šta smo započeli? Produžavanje kuće, dogradjujemo prostor koji će biti ulaz u kuću i velika dnevna soba. Ljudi koji nam rade sve to su nam rodjaci, drugari i poznanici.

Jedno od pitanja koje dobijam ovih dana, ili komentara jeste: Zašto ste se pogodili da hrana bude vaša?

Pre svega tako sam odgojena. Davnih devedesetih je sasvim normalno bilo da skuvaš ručak za majstore. Ne znam zašto je sada moda da kad trebaš nešto da radiš pogodiš da ručak bude njihov. Razumem ako neko nije u mogućnosti u smislu da nije kući, radi svaki dan. Ali ako skuvam ručak sebi, za svoju porodicu zašto ne bih i za majstore?

Moj suprug je radio posao moleraja pre nesreće i zna kako je raditi po tudjim kućama, i nekako ne želi da dozvoli da ljudi na posao po najvećem suncu jedu paštete i salame. I ja sa apsolutno slažem sa tim.

Jeste, naporno je, imam mnogo posla i oko spremanja hrane, i postavljanja i sklanjanja, ali uz dobru organizaciju i volju sve se može.

Dan započinjem u 06. Budim se pre svih jer volim da popijem kafu sama na miru i isplaniram dan. To mi je kao terapija. Nakon što popijem kafu gledam da završim šta juče nisam stigla. Ako treba da sklonim i sredim terasu, zalijem cveće, stavim veš u mašinu. Onda počinjem sa pripremama za taj dan. Spremim šolje za kafu samo da skuvam, stavljam ručak da se sprema.

Jedu samo jednom dnevno u 11h. Preferiraju kuvana jela tako da to i praktikujem. Ako za jelo spremam jaja,pomfrit i kobasice stavim i supicu, ili spremim pasulj i salatu.

Oko 7:45 stižu. A tad se i bebica budi. Kuvam kafu i grejem mleko i presvlačim dete. Dan već uveliko kreće.

Ono što pomaže mojoj organizaciji jeste što se trudim da sve završavam odmah. Od pranja sudova, sklanjanja, brisanja. Ne ostavljam ništa za kasnije.

Moja ćerkica ima deset meseci i već može da jede isto što i svi mi. Tako da to olakšava moj posao jer za nju samo odvojim pre nego što sve začinim jer slano još nismo uveli.

Prva dva dana smo bili sami pa je suprug pazio na nju dok ja završavam obaveze oko jela i sklanjanja posle, a onda je došla moja majka koja sad to radi. Ujedno se baba i unuka druže.

Po meni je jako bitno da beba odrasta u okruženju porodice i prijatelja i da ih redovno vidja. Zaista se trudimo da sve najbliže nama ljude vidja redovno i da joj ne budu stranci.

Izmedju kuvanja kafa, pranja sudova, kuvanja mama i dalje brine o svojoj curici. Trudim se da brzo sve završim kako bih imala vremena da budem i sa njom i da se igramo jer ne želim da se oseti zapostavljeno i prepušteno drugima na čuvanje.

Da pogodim, pokupiću komentare : A šta će da joj fali, i nas su drugi čuvali, i nas su čuvale babe? Na ovo vam mogu samo reći, ne znam šta vama fali, ali meni su falili roditelji!
Zato želim biti prisutna u životu mog deteta, ne želim da je odgaja baba i deda i ostala rodbina i prijatelji već mama i tata. Želim da zna da je ona moj prvi izbor sada i zauvek, da je ona prioritet.

U toku njene prve dremke isto gledam da završim dosta stvari. Pošto su rekli samo jedan obrok, volim da pripremim nešto za kraj dana dok piju kafu. To uglavnom budu neke kiflice, lisnato, projice i time se bavim dok ona spava.

Kada na kraju odu, trudim se da što više završim. Operem sve, da sutradan bude čisto, stavim još neku mašinu veša, izvadim šta mi treba sutra za ručak da se odledi. Naravno spremim večeru za nas sve. I sledi večernja rutina koja nam se ne menja ni za šta na svetu. O tome koja je naša letnja večernja rutina pročitajte u našem blogu o večernjim rutinama.

Uglavnom, veliki je izazov sa detetom upustiti se u velike radove na kući ali nije neizvodljivo. Bilo da imate pomoć oko čuvanja ili ne, dobra organizacija je ključ svega. Pripremite na vreme sve dan pre sve što može da vam zatreba da imate pri ruci, počistite odmah, ne čekajte da vam se nagomilava, i sa partnerom budite tim. Podelite obaveze oko deteta i kuće.

Možda ne spavam dovoljno, ali znam da konačno koračamo napred. Nešto se dešava. I znam da će sve ovo proći a mi ćemo imati bolji i komforniji život koji smo sami stvorili. A to je nešto najvrednije.

Ovaj blog je bio malo drugačiji od ostalih,ali rekli ste da volite naša iskustva. 😇

Pišite nam kako vam se čini ovakav tip bloga, šta bi ste voleli da čitate još i naravno pitajte šta vas zanima. 😇