Sedim tako i pitam se kad se okrete godina?
Sve više postajem svesna prolaznosti vremena od kako sam se porodila.
Pre trudnoće nisam obraćala pažnju na vreme. Dani su mi bili uzbudljivi, puni obaveza, juri na posao, juri da se vidiš sa porodicom, prijateljima, odspavaj, sredi kuću, hrani se zdravo, opet juri na posao. Pogledam se u ogledalo i vidim onu istu devojku punu ambicija od pre deset godina, malo izmenjenu i to je to.
Daleko od toga da ne starim, ali ja to ne vidim. 😄 Sve je u tvom pogledu na život.🥰
A onda. Onda dve crtice, trudnoća, kontrole, izmedju neka putovanja, budjenje u pet. I BOOM, porodilište, operacija, bol, beba na mojim grudima.
Izlazimo kući, svi su oko nas, oči mi se pune suzama na svakih pet minuta – radosnicama naravno. Plačem kad moj muž prvi put uzima naše dugo očekivano čedo, plačem kako ko dodje od ljudi koje volimo i uzme je, plačem na naše prvo kupanje, opadanje pupka, vakcine. Mešaju mi se emocije, ljubav, briga, zaštita, sreća, umor, strah. Noći su duge u početku, dani kratki, a opet sve se to kotrlja. I prodje prvi mesec, drugi, treći, gubim mleko, četvrti mesec krećemo da jedemo nemlečnu ishranu, od jedne namirnice skoknuli smo da jede sve sem orašastih plodova i meda. Od broja 50 do broja 74/80. Od 3kg do 9 i nešto. Od prvog okreta na stomak do prvih koraka. Zubića, osmeha, prvog „mama i tata“.
Ode godina.

Kad da vas pitam?

Gledam je sa ponosom i plačem. I ne, neću biti ona majka koja misli da je njeno dete naprednije od ostale dece, ne neću vam reći da moja ćerka sa 11 meseci recituje Desanku Maksimović, ali reći ću vam da sam tek sad počela da razumem koliko tako male stvari znače. I čućete me kako hvalim svoje dete koje je naučilo da pljeska rukama na „Taši,taši“ , koliko sam oduševljena što daje ruku na „zdravo“ i ponudi i mamu plazmu kad jede. Da, znam to rade i vaša deca, ali za mene, moja šmizla radi najbolje i najsladje i ja sam jedna ( u nizu ) ponosna mama.

Ja sam MAMA.

Težak je bio put do ove sreće. Još je teži sad. Majčino srce puno je briga. Iako nikad ne uporedjujem moje dete sa drugom decom – često se pitam , hoće li uspeti savladati to? Hoće li pričati? Hoće li hodati? Hoće li znati da jede sama, da ubaci lopticu gde treba? Hoće li znati da podeli?

Verovatno sve majke brinu. Ali meni se čini da ja brinem malo više. I znam da je to normalno sa obzirom na ono što nam se desilo sa pet meseci. Ali kad će proći?

Ostala sam vam dužna priču. Izvinite, ne mogu vam detaljno opisati. Nemam snage da to tako javno ogolim. Ali evo.
Kada mi je ćerka napunila pet meseci prošli smo pakao koji ni jednom roditelju neću poželeti. Pala mi je sa kreveta, udarila glavu i nismo završili samo na praćenju. Završili smo u bolnici, u čekaonici moleći se Bogu da preživi operaciju glave. Izvadili su joj ogroman epiduralni hematom. Mogla sam je izgubiti. Slomila sam se na milijardu delića i morala da se sastavim kako bih bila uz nju. Moja heroina se srećom izvukla i posle tri nedelje boravka u bolnici i oporavka izašle smo kući da se sastavljamo. Srećom, hvala dragom Bogu, i našim sjajnim neurohirurzima u Urgentnom Centru Beograd i doktorima i sestrama na prijemu, prošle smo dobro. Za sada nema posledica, a moja ćerkica napreduje fino i bez problema i posledica.

No, recite vi majčinom srcu i meni kao stručnom licu koja zna da se to još ne može sa sigurnošću reći. I zato se ja plašim na svaki trzaj, naznaku da nešto nije u redu, zato strahujem mnogi više ako ne govori ili ne puzi na vreme kao i druga deca. Ne, zbog uporedjivanja, već iz straha, da li će nešto savladati? Da li je to posledica?

A onda mi ona kao da čuje moje nemirno srce propuzi sa osam meseci, kaže „mama“ , tapše mi, smeje mi se, ustaje uz krevet i pušta i kao da mi kaže : Ne plači mama, ja sam tvoj borac, jaka sam na tebe , mogu ja to!

I tako vam ja pucam od ponosa!

I sve u krug.

Valjda je to život, zar ne? Malo se plašimo, strepimo, a onda se opustimo i radujemo i budemo ponosni na našu decu, i onda opet briga.

Vrlo često umem reći da ću osedeti od ovolike brige. I pitam se, kako su naši roditelji sa nama izdržali? Jer mislim da će mi srce pući za njom. A opet toliko sam jaka, jača i od stene zbog nje. Ona je moja najveća slabost i najveća snaga.

Pre je sve bilo drugačije. Manje su analizirali, više su radili. Bilo je bitno da dete bude sito i čisto, a sve ostalo je nebitno. Danas analiziramo svako detinje ponašanje. Zašto je zaplakalo tad i tad, zašto je bacilo igračku, zašto nas je uštipilo. Za sve moramo imati odgovor, sve moramo razumeti.

A možda je odgovor jednostavan: Oni su samo deca koja ne znaju ništa i koja tek uče. Najveći učitelji smo im zapravo mi.

Dobro je imati znanje, dobro je informisati se. Ali ne preterujmo. To su samo deca, a ne neke mašine čije kodove moramo učitati kako bi ih koristili. Zagrlimo ih, pružimo im ljubav, budimo im podrška i oslonac, naučimo ih da budu dobri ljudi i snalažljivi i vredni. Sve ostalo je manje bitno.

I opet. Da vas pitam, kad je pre prošla godina?

Drage naše majke paničarke i tate, za sreću je zaista potrebno malo. Da smo živi i zdravi i da smo zajedno!
Uvek tu za vas, za sva vaša pitanja, vaše @majke_paničarke !