Petak veče… protiče mirno u pripremama za mamim povratak na posao. Neizostavni deo je igra u pesku, u parkiću iza zgrade, dobro poznati ritual svakog dana, naš mali dečak se zaista umorio, krenuli smo kuću, ubrzo će vreme večere, a moramo još nešto pripremiti za sutrašnji dan. Opojni miris mafina i punjenih paprika širi se iz kuhinje. Mama je uzbudjena i zauzeta pripremom obroka za sutrašnji dan, želi pripremiti obroke za dete, da makar oko toga bude bez brige dok je na poslu. Kuvamo zajedno kao i uvek, osmeh našeg deteta ispunjava nam dušu. 

Tako je trebalo izgledati naše porodično veče, pred moj povratak na posao. Kao što ste i do sada primetili, da kod nas skoro ništa ne ide sa lakoćom, zašto bi sada nešto drugačije bilo, da se vratimo na igranje u pesku, kao i svakog dana, uživali smo u pravljenju različitih oblika od peska. Najviše voli da sruši malu kulu od peska, koju mama napravi. Njegovo glasno smejanje je predivno, smejemo se zajedno.

Kako sve brzo dosadi, tako je i igra u pesku dosadila. Potražio je novu zanimaciju, našao je, šta drugo nego tobogan. Nekoliko puta se spustio uz maminu pomoć sa tobogana, i krenuo opet ka pesku. Ali se u tom trenutku sapleo, iako sam bila pored njega, nisam uspela da ga uhvatim, on je svom svojom težinom pao direktno na dasku kojom je ogradjen pesak, videćete kako izgleda daska na slici.

Moj dah je zastao, vidim dete koje pada, ne mogu mu pomoći, jer se sve dešava u sekundama, odjednom jak udarac „tup“. Uzimam ga sa drhtanjem, očekujem plač, koju nakon kratke pauze od šoka dolazi. Okrećem ga da vidim lice, sreća nema otvorene rane, oči nisu povrdjene.. ali na čelu hematom se polako stvara, on vrišti, ne uspevam da ga umirim. Držeći ga u naručju, trčećim koracima sam krenula ka stanu, njegov plač nikako se ne smiruje. Zovem muža , koji je odmah krenuo kući. Na ulici oko parkića je bilo par osoba, niko nije prišao da ponudi pomoć, iako nas tu vidjaju skoro svakog dana. Pitam se, kada se izgubila empatija medju ljudima?

Prvo što sam dohvatila u stanu, jeste margarin, kojim sam mu namazala hematom. Pokušavajući ga umiriti na coki( dojenje) , brzo sam mu proverila zenice, pokrete ruku i nogu. Dobro je, još je bolje što nije gubio svest, ostaje da se nadamo da neće povraćati. Umirio se na dva tri minuta, pomislila sam, prošlo je, ubrzo se plač nastavio. Muž je već stigao, uputili smo se ka bolnici. Tokom puta ka bolnici, smišljala sam mu zanimacije, kako bih mu skrenula pažnju sa povrede, ali on je bio uporan i sve vreme pokušavao dodirnuti svoje čelo. Što je uzrokovalo osećaj bola, praćen plačom. Stigli smo. Na šalteru za prijem smo ostavili podatke i uputili su nas ka dečijoj ambulanti u sklopu dečijeg odeljenja. 

Sestra nas je prijatno dočekala, i zamolila da pričekamo u čekaonici, što smo i uradili. Deo čekaonice je opremljen drvenim igračkama, a u jednom uglu stoji automat sa plasticnim lopticama, u kojima se nalaze igračke. Mozete pretpostaviti da se naše dete odmah sleteo u tom uglu prostorije, i zatražio lopticu. Nekako nam je to postala tradicija, da nakon svake posete dečije ambulante izadjemo sa još jednom lopticom. Čuli smo kako sestra doziva naše dete, krenuli smo ka vratima na kojim nas je čekala. Koliko smo zakoračili unutra, počeo je negodovati. Strah od belog mantila se polako ali sigurno razvija. Doktorka je bila ljubazna i strpljiva, pregledala je našeg sina, koji je u medjuvremenu počeo plakati u mom naručju. Po upustvu doktorke, bila sam primorana da ga držim čvrsto dok ga ona pregledala, njemu je to bilo neugodno, obratio se tati da ga uzme, okrećući se ka njemu i izgovarajući „Tataaa“. Doktorka je konstantivala, da je udarac bio po prilično jak, i da je potrebno praćenje uz proveru vitalnih funkcija na svakih sat vremena.

Biće ovo duga noć, izgovorili smo. 

Odmah po povratku kući, detetu smo dali večeru, okupali ga i spremili za spavanje. Usledilo je maženje izmedju mame i tate, uz pevanje naših pesmica sa koreografijom pred spavanje. Njegovo stanje je bilo dobro, žalio se na bol u predelu povrede, po savetu doktorke, dali smo mu brufen. Upitali smo ga pre nego što je zaspao: „ Ko će te čuvati sutra, dok je mama na poslu? „ odgovorio je „tata i baba“. 

Ulivao mi je sigurnost, da je povezao i prihvatio da mama mora ići na posao. Prethodnog dana sam mu dala držač za karticu, da i on ima ID karticu za posao. Bio je oduševljen i sav važan sa njom u ruci.

Tokom čitave noći proveravali smo njegovo stanje na svakih sat vremena, sve je bilo u redu. 

Probudili smo se znatno umorni, išunjala sam se iz kreveta, i počela da se spremam. Ni sada kada imam dete nije izostala blaga šminka pre posla, kosa u visoki rep zavezana. Dok mi u jednoj ruci kafa, drugom spremam doručak za mog mališana, koji iz sobe doziva „Mama“. Ustao je odlično raspoložen, sa mamom je započeo doručak, a sa tatom ostao da završi, vreme je da mama krene. Brzo sam se pozdravila, poljubila sam ga u čelo, i rekla da će mama doći posle, i tata nije ostao bez poljupca. Kada sam zatvorila vrata, ostala sam još minut ispred, da se uverim da neće plakati. I nije plakao, mogla sam u miru krenuti. Tokom puta do posla, samo sa na svoje dete mislila, i čekala poruku od svog muža, da mi potvrdi da je sve u redu. U trenutku kada sam stigla na svoje odeljenje, tada je i svekrva stigla kod nas, i preuzela čuvanje našeg sina, da bi muž otišao na posao. 

Prvi koraci opet na dobro utabanom terenu odeljenja gde radim, bili su čudni, prvih pola sata sam imala osećaj, kao kada uzmete figuricu i stavite je u period pre dve godine, kao da sam se vratila u život pre deteta..Čudan osećaj , koji je vrlo brzo nestao. Rutini posla sam se vratila jako brzo, da sam već posle dva sata izgovorila „ Kao da sam bila odsutna dve nedelje, a ne dve godine.“

Tokom čitave smene, stizale su mi poruke od muža koji je oko podnevnih časova završio posao i pridružio se svekrvi i detetu u parku, i prelepi snimci od svekrve gde vidim da je naše dete veselo.

To me je smirilo i omogućilo da se posvetim svom poslu. Pacijentima koji su tu posle saobraćajnih nezgoda ili padova. Negovati i brinuti o nečijoj majci, ocu, detetu, bratu, sestri, baki ili deki, svakome pružiti reči utehe i ohrabrenja.

U nekim sobama je pozitivna energija, operacija je iza pacijenata, oporavak u toku, dok već u sledećoj nailazite na suze majke i deteta, majku koja svoje dete treba ispratiti do operacione sale. Koliko god da sam navikla na takve situacije, nisam robot, osetite da vas steže nešto u grudima, oči vam se napune suza. U sobi pored su poslednji oproštaji od najbližih. Kada sve te situacije prodjete samo u toku jedne smene, jedva čekate da se vratite i zagrlite svoje najbliže.

Nije mi bilo lako odvojiti se i otići na posao, osećam da jedno poglavlje života „ Beba i ja kod kuće“ su završeni, iako sledi još prelepih i uzbudljivih godina, nostalgično ću se prisećati na period života kod kuće sa bebom u ruci. Vreme je proletelo, a beba je sada mali dečak, koji čeka mamu da završi smenu.

Dan na poslu je brzo prošao, presvukla sam svoju uniformu i skinula svoje patike koje su na sebi imale krvi, urina, tuge i bola. Trčećim koracima sam izašla iz bolnice i ugledala auto u kome me čekaju muž i dete. Muž je spustio prozor na strani gde naš dečak sedi, a on se jako obradovao i uzviknuo „Mama cokaaa!“

Da li se više uželeo mene ili coke i dalje je ostala misterija? Odmah je legao u mom naručju i počeo sisati.

Zahvalna sam što imam privilegiju da radim ono što volim. Nije uvek lako, ume da bude iscrpljujuće, haotično, zahtevno… ali baš u toj borbi i strasti leži ljubav prema mom poslu. To je moj poziv.
Još više me ispunjava što svojim primerom mogu da pokažem svom detetu da je jako bitno u zivotu raditi ono što voliš.
A ti, mama… koja se možda prvi put odvajaš od svog deteta, koja se vraćaš na posao nakon porodiljskog sa strepnjom, tugom, možda i grižom savesti… želim ti da znaš nisi sama. Puno strpljenja, hrabrosti i nežnosti prema detetu i sebi. Biće dana kada će biti teško, ali biće i onih kada ćeš sama sebi biti tiha heroina. I zaista , to i jesi!

Vaše @majkepanicarke