Lep, sunčan i vreo dan, a mi morali do prodavnice. To mi je mislim najgore. Juri, pakuj se u auto, namaži dete, ponesi vodu, nervozna sam što moram ići do grada. Ali šta je tu je. Tako pod nabojem sam stigla u prodavnicu i krenula brzinski da razmišljam šta mi sve treba. Srećom moja curica voli da skita pa je bila mirna.
Stižemo na kasu, moja majka je drži a ja stavljam sve što smo kupile na kasu. U tom trenutku u red iza nas staje jedna žena. Zapazila sam je samo krajičkom oka. Ne poznajem je. Dok stavljam sve na kasu primećujem kako prilazi mojoj mami i bebi i govori :

• Jao kako si slatka, a imaš i dudu, sada dudu posle protezu.

U tom momentu ja se okrećem da vidim ko je izvor izgovorenih reči. Gledam je, visoka, plavuša, kratke kose, starija, ali ne poznajem je. Ne znamo se, a baš ne znam da radi u bolnici. Zašto kažem ne znam da radi u bolnici? Kad neko daje takav komentar očekujem da je barem stručno lice. Barem.

A sve i da jeste, ko si ti da se baviš MOJIM detetom i njenom dudom i vilicom?

Moja majka tu pokušava da se opravda: Rastu joj zubići pa je nervozna!

A u meni sve kipti. Jesam, došla sam naelektrisana jer mi nije baš sve išlo po planu i nije mi se izlazilo na vrućini, ali došla sam po vodu, namirnice, neki sladoled za dušu a ne po savete da li trebam detetu davati dudu ili ne!!!

U mom momentu razmišljanja prekida me glas kasirke: To je sve?

Htedoh reći : Jeste, koliki je račun za hranu i piće i dijagnozu koju nisam tražila?

Ali za divno čudo, a verujte mi jeste divno čudo, jer ja retko kome ostanem dužna odgovora na bilo koji komentar, nasmejala sam se, platila račun i pravila da nisam čula!

I sad se pitam, odkud ta potreba da pridješ nepoznatoj osobi i komentarišeš nešto što se tebe ne tiče?

Pa šta ako sam joj dala dudu? Nosiće protezu? Pa ? Čiji je to problem, tvoj neznanko? Nije.

Da li zaista mislite da roditelji baš toliko nisu informisani o manama varalica? Ali i prednostima. I dokle više to pametovanje, nemoj joj davati varalicu, nemoj joj davati slatkiše, ni slučajno je ne puštaj blizu ekrana, trebaš joj obući cipelice, ne ne trebaš bolje da prohoda bosa, zašto si je tako loše obukla gola je prehladiće se, jao previše si je obukla, gde joj je kapica,zašto joj gola glava? Još je voziš u kolicima?

Šta se vas to tiče?

Jao pa ljudi samo dele dobronamerne savete. Zaista? Da li sam tražila savet? Da mi treba potražiću ga od mog pedijatra ili osobe u koje imam poverenje, a ne od neke random tete na ulici ili u prodavnici!!!

Previše zabadate nos tamo gde mu nije mesto! Ostavite roditelje na miru! ! !

Nikad u životu mi nije palo na pamet da komentarišem nečije dete. Ni pre trudnoće. Mogu iskomentarisati sa nekim nešto što vidim, ali da pridjem nekoj mami, baki, tati i kažem : Jao sad nosi dudu sutra će protezu ili Gde je kapica na glavu? Nikad.

Kada vidim bebu, nasmešim se, iskomentarišem koliko je slatka, pitam možda koliko ima, pohvalim ako imam šta ili se jednostavno nasmešim i ćutim. Vidjaala sam više puta roditelje sa decom koja su po meni prerazmažena, koja nemaju osnovnu kulturu, koja se ponašaju svakako pa opet nisam komentarisala tim roditeljima kako trebaju vaspitavati dete. Svako radi na svoj na svoj način i svako na svoj način neguje i vaspitava svoje dete, dokle god mene to ne ugrožava, šta me briga da li tudje dete vrišti u nekom kafiću jer mama ne želi da mu kupi 156 igračku ili nosi dudu ili ide boso? Ja jednostavno gledam svoja posla.

Koga sam ja ugrozila što sam mom detetu dala dudu? Nikog. Ali eto stvorila se potreba za nepotrebnim komentarom.

Ali Bože moj, kako bih ja vama napisala blog da nije bilo te žene, tako da ako možda čita ovaj blog, evo: Hvala vam na inspiraciji za pisanje! Ali nemojte više komentarisati!!!

Da li i vas dotiču komentari sa ulice?

Koliko god da se trudim da se ne nerviram, jer znam da mi ta žena ne plaća račune, ne čuva dete da bih ja odmorila ili nešto završila, njen komentar je apsolutno beznačajan, opet ne mogu da se ne iznerviram. Ne toliko zbog komentara, već zbog smelosti, već zbog osećaja slobode da nekome možete reći šta god vam padne na pamet, motiva ,zašto to radite?

Polazim od toga da se svaka majka trudi da neguje i vaspitava dete najbolje što ume i može. Moji dani su haotični, radovi na kući, umor, nedovoljno spavanje, želja da sve postignem…lakše mi je da detetu dam varalicu i obavim kupovinu na brzinu u miru, nego da mi se uzruja jer joj se spava i dosadno joj i plače. Moj mozak kad ona plače je usmeren samo na nju i sve ostalo što radim biće apsolutni promašaj. Da je možda plakala i bacala se u prodavnici gospodja bi rekla kako je razmažena, naviknuta na ruke. Kad pogledaš ne valja ni ovako ni onako.

A činjenica je, samo trebate gladati svoja posla!

Pišite nam koje komentare vi dobijate na ulici i kako se nosite sa njima?
Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke