Jednog dana probudila sam se i nosila sam život u sebi,a da toga nisam bila ni svesna. Jednog dana probudila sam se i sve je bilo drugačije, i tek će biti,a ja o tome nisam imala pojma.

Moj partner i ja smo se upoznali u bolnici. Ja sam sva uplašena ali i presrećna jer krećem konačno da se bavim svojim poslom za koji sam se školovala došla da stažiram, a on je bio tu kako bi išao na fizikalnu terapiju. Svega dva dana je proveo u bolnici nakon čega je transportovan u Beograd na dalju rehabilitaciju. Medjutim, poslao mi je zahtev na fejsu i tako je krenulo naše dopisivanje. On je nakon saobraćajne nezgode ostao u kolicima, paraplegija – oduzetost nogu. Od dopisivanja do razgovora po tri, četiri sata. A onda vikend, iznenadjenje i dolazak da se vidimo uživo. I tako mic po mic, poruka po poruka, sat po sat i započeli smo vezu.

Ko god da bi nas upoznao mislio je da sam ja sa njim bila i pre same nezgode. Kada bi čuo drugačiju priču bili bi iznenadjeni. Kako živimo u maloj sredini onima koji su nas znali bilo je čudno. Volela bih da vam kažem da je bilo samo podrške i lepih reči, ali nije bilo. Bilo je čak šta više dosta ružnih komentara ali i pitanje bez dlake na jeziku.

Šta ćeš ti sa njim?
Zašto?
Pa on je invalid.

Da, moj muž je u invalidskim kolicima već devet godina, ali je izrazito veliki pozitivac i borac. On može sam da živi, može sam da se snadje, sprema najbolje ručkove i večere, brižan je i pažljiv, i ume da se snadje i zaradi. Ume da uradi višw od većine onih koji su zdravi i hodaju. Neko je invalid u noge, a neko u mozak. Izvinite, radije bih birala prvu opciju, jer kad nemaš pameti ništa gore.

Imali smo mnogo uspona i padova. Mnogo razočarenja. Život nam je pokazao ko nam je prijatelj, a ko ne. Najbliži članovi porodice pokazali su svoje pravo lice.

Borili smo se junački za sve u životu pa i za potomstvo. Ljude ništa nije sprečavalo da pitaju šta čekate, kad ćete i vi neko dete?
Da li su to pitali samo da bi znali kada ćemo ili da li možemo imati decu, neću razmatrati.

Već sam vam rekla da nikada nisam ni sumnjala da neću biti majka. Ako ne može prirodnim, može vantelesna, u krajnjem slučaju nemam ništa ni protiv toga da usvojimo dete. Biti roditelj ne znači nužno roditi samo dete.
Na samom početku smo se upoznavali. Mnogo toga ga je snašlo u životu. Njegova priča je jako teška. Vrlo brzo smo krenuli i da živimo zajedno. Deca nam na samom početku nisu bila cilj, želeli smo da malo postanemo stabilniji. Ja sam se zaposlila i stvari su krenule na bolje. On je pronašao svoj način da doprinese. Polako smo krenuli da razmišljamo o deci i radimo na tome.

Ali, kao što možete zamisliti, nije sve išlo po planu i programu. Bar ne našem. Usledili su meseci i godine iščekivanja. Bili smo poprilično opušteni i u fazonu desiće se kad se bude desilo. Iako su ljudi oko nas bili sve naporniji. Svima sam se smeškala i na pitanja o deci odgovarala jednostavno – kad bude biće, kako Bog kaže. A u sebi sam gorela. Samo ja znam koliko je uništenih nada nakon testova ili pojave menstruacije. O našoj borbi nisam nikome pričala, čak ni najboljim prijateljima.

Zašto? To je bilo nešto što sam želela sama da prodjem. Tako mi je bilo lakše. Nisam želela da me bilo ko ohrabruje ili savetuje. Želela sam da ide po mom. Kao zdravstveni radnik sve znam što treba da znam. Tako da, izabrala sam meni lakši način da to prodjem.

Godina 2023. donela je mnogo lepih stvari. Izmedju ostalog postala sam kuma jednim divnim ljudima u Crnoj Gori koji su krunisali svoju ljubav. Pogadjate li o kome je reč? Da, da o našoj Tijani i njenom suprugu. 😇

Dolazak u Crnu Goru iskoristili smo i da posetimo manastir Ostrog što nam je bila velika želja. Ja vam ljudi ne mogu opisati koliki mir sam osetila kada sam kročila na to mesto. Emocije su mi se skupile, suze su pošle, ali takav mir, takvu energiju nigde nisam osetila i doživela. Dok sam se molila ispred moštiju svetog Vasilija osetila sam nešto i znala samo jedno – sve će biti u redu.

Ni dan danas ne znam da vam kažem šta pod tim mislim. Ali mislim na sve.

Uleteli smo u 2024. godinu sa vatrometima, nazdravljali za bolju godinu i slavili ljubav.Moja prijateljica Maja bila je trudna i izmedju ostalog jedna od želja je bila da joj porodjaj prodje dobro.

Tića je donela lepe vesti – čeka bebu. Bože moj, biće divna majka pomislila sam. I svo vreme imala osećaj koji sam vukla iz Ostroga – biće sve u redu.

Na poslu sam napredovala. Položila sam državni ispit za babicu, imala svoj prvi porodjaj kao babica. Radilo se tih dana. Februar je stigao. A meni je ciklus kasnio. I sad, nije bio prvi put da kasni. Često pod stresom i raznim drugim okolnistima ciklus je umeo da mi kasni i po deset dana tako da se nisam nešto opterećivala. Ali u glavi mi je odzvanjao glas – sve je u redu.
Ovaj put sam se osećala drugačije. Nešto je bilo drugačije.
Dani su prolazili. Mensruacije nije bilo četiri dan, pet, šest. Koleginice sa kojima sam bliska na poslu su mi govorile “ Ma ti si trudna“. Nisam verovala u to. Koliko sam testova pre toga uradila. Kada sam izašla iz noćne sedmi dan pomislila sam da kupim test i dokažem da je negativan. Ali nisam.
Osmi dan je prošao ciklusu ni traga. Simptomi? Bila sam promenljivog raspoloženja ali nije bilo bolova ni bilo kojih drugih naznanka. Samo taj neki čudan osećaj i misli da će sve biti u redu.
Deveti dan popodne. U jednom momentu sam samo izašla napolje i rekla mužu idemo za Petrovac da kupim test. Bio je u fazonu sutra radiš kao vidi sutra šta sad žuriš, bila si pod streesom od državnog ispita zato ti kasni. Medjutim bila sam uporna.Otišli smo i kupila sam. Došli smo kući a ja sam otišla u wc.
Da, naravno da znam da je najbolje uraditi ujutru, ali ako čekam jutro onda ću sačekati i da odem na posao i uradim ultrazvuk. Ne, ja baš u tom momentu sam bila nastrpljiva. Ni dan pre toga, ni onaj prethodni, baš tad. Uradila sam test. Nije prošlo ni pet sekunde pojavile su se dve crtice. Sela sam na pod i gledala u te dve crtice kao da su fatamorgana. Suze su same krenule. Drhteći i u suzama izašla sam napolje do muža koji je bio kod golubarnika. Prišla sam mu a on je videvši me pomislio da sam samo razočarana. Dala sam mu test. Gledao je i pitao i šta to znači.

Trudna sam. – izgovorila sam i smeh se probijao kroz moje suze.

On baš i nije poverovao u to. Rekao je da proverim ja to sutra na poslu možda ti testovi nisu ispravni, možda dugo stoje pa su pokvareni. Da, to je bila njegova reakcija. Kada smo prošli toliko testova negativnih, toliko razočarenja, suza, teško je poverovati da nam život daje naš san.

Medjutim ujutru, je ustao i čekao da mu javim. Bio je jako nestrpljiv. Kada se ukazala mogućnost upitala sam svog lekara da mi uradi ultrazvuk. Stavio je sondu a ja sam čini mi se zadržala dah.
Rečenicu koja je usledila pamtiću ceo život.

• Pa ti si trudna!

Najlepša rečenica koju sam čula, zajedno sa onom na porodjaju da sam rodila živu i zdravu devojčicu!

Javila sam mužu. Suze radosnice, smeh, oduševljenje. Naš životni san se ostvaruje.
Tu noć zaspali smo mažeći našu tačkicu.

Od toga dana naš život je dobio smisao. Od toga dana sve je postalo lepše i bolje. Ugledali smo naše svetlo na kraju tunela. Zahvalni smo dragom Bogu što nam je pružio mogućnost da budemo roditelji, zahvalni smo što je baš nas izabrao da budemo roditelji našoj devojčici.

Verujte u svoje snove, radite na njima i molite se da vam se ostvare.

Koja je vaša priča do dve crtice? Tu smo za vas, vaše @majke_paničarke