Period posle porodjaja naziva se puerperijum ili babinje, i traje 40 dana, u mnogim kulturama pa tako uključujući i našu sve se vrti oko tih 40 dana(6 nedelja). Što smatram da nije tek tako. Pre svega ženi je potrebno tih šest nedelja da se fizički oporavi od samog porodjaja. Telo se vraća u stanje pre trudnoće materica se skuplja, hormoni se stabilizuju, krvarenje prestaje.
Znam da ćemo naići na komentare, poput moja baba se porodila, i vratila se na njivi da završi svoje obaveze. Žao mi je tih žena, kod kojih su smatrali porodjaj zdravo za gotovo. Jer „tako je to“, jer „to žene rade oduvek“..Žena je često bila posmatrana prvenstveno kao „rađalica“ sredstvo za produžetak loze, a ne kao osoba sa osećanjima, potrebama i sopstvenim identitetom. Zahvalni smo što se u 21 veku to promenilo.
Danas se ceni uloga žene više nego ranije, takodje se vodi računa o fizičkim i psihičkim izazovima sa kojim se porodilje susreću. Bez obzira da li je porodjaj protekao lagano ili sa poteškoćama, sam ulazak u ulogu majke je izazovan, i trebamo više razumevanja imati. Iz mog ličnog iskustva govorim da je taj prvi period od trenutka dolaska kući sa bebom, bio dovoljno zahtevan, da nismo želeli posete. Moj partner i ja smo odlučili da prvih mesec dana je vreme za navikavanje i upoznavanje sa bebom, pogotovo što imamo kućnog ljubimca koji takodje treba da se navike na novog člana porodice. Bilo nam je prihvatljivo samo najbliži da nam dolaze u posetu, mislim na roditelje i braću. U tim trenucima su vam potrebni ljudi kojima verujete, koji će vam pružiti podršku, a ne dodatno vam otežavati period, sa mnogobrojnim komentarima, da li što se dojenje ili kupanja i generalno negovanja bebe tiče? Koliko smo samo ranjive i nesigurne u tim prvim danima, da nam stvarno nije potrebno nečije nerazumevanje dodatno. Nakon tih prvih tri nedelje, odlučili smo dozvoljavati posete. Sada iz ove perspektive smatram da je i to bilo rano za posete, trebali smo sačekati da prodju bar tih prvih šest nedelja. Jer dolaskom poseta, kako je kod nas red, treba dočekati goste, pa se i srediti, da ne izadjemo ispred ljudi sa pundjom na glavi koja stoji vec nedelju dana, sa opojnim mirisom mleka, koje isparava iz nas🙈 Pa treba i životni prostor srediti neće gosti sedeti po tetra pelenama razbacanim po sobi, dok po stolu svetle fleke od mleka koje ste izmuzli pre nego što su se na vrata pojavili.
A da ne govorimo o tome da baš toga dana beba ne želi spavati, i nervoza počinje. Što naša, što bebina a sa nervozom ide i slabiji protok mleka. Ne, nisam bila spremna na svakakve komentare rodbine i prijatelja, što će te čitati u nekom narednom blogu „Porodilji ne treba bombonjera.“

Treba joj tišina, nežnost, podrška.
A savete i komentare koje nije tražila ostavi kod kuće.
Ivanino iskustvo je malo drugačije, oni su bili fleksibilni, i bilo im je svejedno, radovali su se svakoj poseti. Ako je neko želeo doći, slobodno, samo da su zdravi. Na tome je posebno insistirala. Medjutim sada, sa ove tačke gledišta, kada je sve to prošla, pokajala se i smatra da je bolje sačekati prvih 40 dana. Ne zbog virusa, jednostavno nije bila stabilna za posete, nije bila spremna na sve komentare koje je dobijala na račun dojenja, nošenja, spavanja bebe, uz dodatni uticaj hormona, lako je padala u vatru. Što je samo unosilo nemir.
Naša Tijanu je prvih šest nedelja imala pomoć svoje tetke,odlučili su sačekati sa posetama, tako da u gosti počeli dolaziti nakon drugog meseca. To joj je mnogo značilo i prijalo,jer nije znala gde se nalazi u tim prvim nedeljama,a tek da sprema i dočekuje.
Tako da smatramo da prvih 40 dana osim najbližih osoba, nema šta ko da traži kod roditelja i bebe jer prosto oni treba da se naviknu jedno na drugo i da se upoznaju i da se majka oporavi od porodjaja i stabilizuje i uspostavi svoju a ne tudju rutinu!

Pišite nam, kako je vaše iskustvo?

@majkepanicarke