Stanice se nižu dok putujem vozom, a svaka me podseća kako vreme neumorno prolazi. Ponekad poželim da prigrlim neku od njih, da usporim ovaj voz sada, dok je on još mali, dok se tiho oprašta od svog bebećeg doba i postaje pravi maleni dečak. Ljuljalicu smo prerasli, prva kolica ostala su uspomena, a uskoro ćemo se oprostiti i od drugih.

Dobro poznati ton ‘aaa’ i pokazivanje prstićem zamenile su reči koje sada sve češće odzvanjaju domom. One male, nesigurne korake koje sam pratila držeći ga za ruku, sada su zamenili brzi, razigrani koraci, ali na ulici i dalje važi pravilo: uz maminu ruku.

Gledam ljude oko sebe u vozu svako je u svojim mislima, a ja sam ostala u onom trenutku od jutros. Dok sam se spremala za posao i paralelno pripremala doručak za našeg dečaka, tih sat vremena su proleteli. Odlučila sam, onako u hodu, da napravim brze palačinke s bananom,recept mi je sinoć iskočio dok sam bezbrižno skrolovala internetom. I znate šta? Nije to bila najbolja ideja. Trebalo je samo da zavirim u svoju svesku recepata tamo su oni provereni. Ali ja ne bih bila ja da nisam poželela da isprobam nešto novo. Pretpostavljate nije baš ispalo sjajno. Na sreću, tata je uskočio i napravio rolnice od lisnatog testa. Važno je da je on sit. Jer, na kraju, to nam je uvek glavna briga nas roditelja.

Ovo jutro bilo je drugačije. Obično naš mališan sedi za stolom, igrajući se svojim traktorom ili autićem dok čeka doručak. Tražeći kišobran u hodniku našeg stana  koji sam, kako sad shvatam dok ovo pišem, ponovo zaboravila na poslu (ništa novo) ,čula sam ga kako prilazi. Došao je do mene, sa osmehom i željom da se igramo autićima. Rekla sam mu da moram na posao, da je vreme da krenem.
Samo je tiho izustio: „Mama, samo malo…“ onim tužnim tonom koji ne mogu zaboraviti. Gledajući te male, spuštene okice, srce mi se slomilo. On je samo želeo moju prisutnost, želeo je da podelimo taj dragoceni trenutak igre. A ja sam ga odbila zbog obaveza. Znam da bi neki rekli: mora naučiti, mora razumeti, mora znati kada je vreme za igru.
Ali, kako biste se osećali ako vam jednog dana odraslo dete kaže „Mama, samo sam želeo da se igram s tobom, ali nisi mogla, jer si morala na posao“? Naravno da posao jeste važan, svi živimo od njega. Ali postoji jedna razlika,
na poslu si zamenljiv, a u detetovom životu zauzimaš jedino i nezamenljivo mesto. Ne znači to da ću dati otkaz, svoju današnju smenu sam svesno i profesionalno odradila, sa dozom bola i tuge u sebi. Za koju sam osetila potrebu izneti u pisanom obliku, dok moja voznja vozom traje , emocije izbijajubna površinu, suza suzu stiže. U redu je zaplakati baš zbog ovakvih situacija koje nam majčinstvo donosi.Samo sam želela da podelim trenutak koji zaboli kad ga iskreno sagledaš, trenutak kroz koji su, sigurna sam, prošle mnoge mame. Skoro sam čula iskustvo jedne meni drage osobe, koja se susrela sa indentičnom situacijom, gde je njen sin tada imao četiri godinice. Roditeljstvo nas svakodnevno uči da savršen dan ne postoji.

Postoje samo mali, nesavršeni trenuci koji nas podsete zašto sve to radimo zbog ljubavi koja ne traži mnogo, samo naše prisustvo. Prigrlimo i osvestimo baš takve trenutke, koji nas uče da postanemo još bolji roditelji. Voz života ne mogu zaustaviti, ali mogu da spustim glavu na prozor, nasmejem se i uživam u prizoru, dok pored mene, kroz svoje detinjstvo, trči moj maleni dečak.

Kako se vi nosite sa takvim situacijama?

Vaše @majkepanicarke