Majke paničarke su spoj tradicionalnog i savremenog doba, starog i novog, staromodnog i modernog. Kroz naše blogove, vlogove, objave, storije delimo sa vama naše stručno znanje, naša lična iskustva, iskustva nama bližnjih ljudi, delimo sa vama naše običaje i tradicije, naše navike i naše misli, našu svakodnevnicu i rutinu kao i naše avanture. Delimo sve. Dobro, najintimnije trenutke možda ipak ostavljamo za sebe, jer uvek postoji delić svih nas koji je samo za nas i naša četiri zida. Što je sasvim normalno, zar ne? 😇

Danas želim pričati sa vama o nekim običajima koje mi mladi često zaboravljamo. Posebno omladina koja odrasta u gradu gde su se izgubili svi običaji i živi se jedan ubrzan tempo života.

Mitrovdan je slava koju slavi moj muž. Jedna od slava. Za sada ne slavimo da slavimo i imamo goste, već samo režemo kolač, palimo sveću i naravno za svaku slavu ja napravim neki ručak za nas. Za Mitrovdan se nekako više potrudim jer taj dan u mom srcu ima posebno obeležje. Na taj dan je rodjena moja baka koja nažalost više nije sa nama, ali ona živi kroz mene i dalje. Baka je kroz život bila moj najveći oslonac, podrška i ljubav. Ona me je negovala, vaspitavala, učila i sve što jesam danas dugujem njoj. Njen odlazak sam ja teško prebolela. Zato sam zamrzela februar. Ali život je čudo – pa sam baš u februaru saznala da mi dolazi moje malo čudo. Kao da mi je htela poručiti da sve ima svoje zašto i da nikad nisam sama. Zapravo i nisam. Žao mi je što moja ćerka neče imati priliku da upozna moju baku i što ona nije imala priluku da upozna moju ćerku jer verujem da bi bila najsrećnija na svetu. Ali znam da se raduje ma gde god da je i da nas gleda sa osmehom. Najviše mi nedostaju njeni saveti. Moja nega deteta i vaspitavanje se dosta oslanjaju na pamćenje kako je ona radila uz kombinaciju nekih savremenih metoda.
Glavni sastojci su naravno ljubav i posvećenost 🥰

Koji su vaši uzori u roditeljstvu?

Bake se uvek setim po lepom i trudim se da uvek kad mogu gde god se našla u bilo kojoj crkvi joj upalim sveću i pomolim se za nju. I naravno kad god odem u moj rodni kraj posetim njen grob i pošteno se ispričam. 🥰 Tako da ako neko primeti mladu devojku kako priča na groblju, smeje se ,plače to sam samo ja. 😂

Još jedan običaj koji sam naučila od moje bake jeste namenjivanje – kada skuvam kafu, spremim neki ručak, omiljeni kolač ja joj namenim. A posebno kad je slava i veći praznici. Verujem da neki od vas prvi put čuju za ovaj običaj, i da mnogi ne praktikuju. Dok sam bila mala kad god bi neko od starijih došao kod nas baka bi skuvala kafu i namenjivala rečima “ Neka se ova kafa vidi….za dušu“ pa navede ima pokojnika kome namenjuje tu kafu. Na taj način se verovalo da se to prenosi tom pokojniku tamo negde gde mu je duša. Da li je njima to potrebno zaista ne znam, ali se na taj način setimo pokojnika i pomenemo. U ovom načinu života kada živimo daleko od naših voljenih i daleko od mesta gde su sahranjeni naši voljeni to mi je još jedan način da ih se setimo, spomenemo i pomolimo za njihove duše. Naravno odlazak u crkvu ne može ništa zameniti i zaista se trudim da posećujem i liturgiju i da odlazim u crkvu, ali Bog je svuda i sve čuje tako da verujem da čuje naše molitve ma gde bili. I verujem da ovo što radim zaista dopire do njih. Često kažem moja baka je moj andjeo, koji me sada čuva 24/7 sa neba. I ne samo mene već i svoju praunuku.

Ja ovaj mali običaj namenjivanja shvatam ozbiljno i nije me sramota to raditi pred bilo kim. Ove godine se tako zadesilo da na slavi Mitrovdan imamo goste – došla nam je Maja. Spoj dve majke paničarke – falila nam je samo Tijana ali verujemo da će se poklopiti i da se sve tri sastanemo jednog dana. Tako da smo ove godine kolač sekli sa njima. Kada smo presekli kolač i okadili , došao je red da namenim. Moj muž je bio u fazonu dobro ne moraš sad – da ne bi se kao zadržavali i kao tu su sad Maja i njena porodica, nismo sami. Ja to naravno nisam dozvolila, izvinila se i rekla da je to moj običaj, moja želja i da neće trajati dugo. Maja me je iznenadila i rekla da i ona to radi. I nekako bilo mi je drago da još neko poštuje i praktikuje to.

Za mene to je jedan mali čin koji traje svega minut-dva, a ispunjava me jer na taj način kao da govorim da ih nisam zaboravila, da mislim na njima i da su na neki način oni i dalje sa nama za trpezom.

Nadam se da ću ovo uspeti da prenesem i na svoju decu i da će oni znati i praktivati i da obidju grobove svojih bližnjih, i da se pomole u crkvi, ali i da namene koju kafu ili ručak. 🥰

Da li vi namenjujete ili imate neki drugi običaj kojim se prisećate onih vama dragih ljudi kojih više nema? Pišite nam u komentarima, dm ilu na mejl 🥰

Uvek uz vas, mada ide vam sjajno, vaše @majke_paničarke