Verovali vi ili ne ali moja ćerkica je dostigla svojih 11 i po meseci da nije imala nikakav virus ili prehladu. Tokom prošle zime dve do tri puta nam je malo slinavio nos. Jednom je bilo onako poprilično dosta ali ništa opet specijalno kako vidjam kod druge dece i čujem od drugih mama.

Ali, kako ne postoji dete koje ne prodje kroz period virusa i prehlada tako ni moja bebica nije prošla.

Dani su tekli uobičajeno, imali smo rodjendan kod bate, išli smo da kupimo kucu, sredjujemo kuću i tako dalje. Protok ljudi kroz naše živote je veliki kao i uvek. Moja devojčica se apsolutno normalno ponašala i nikakvih naznanka za predstojeći haos nije bilo.

Sa mamom je oduvala svećice na maminoj rodjendanskoj torti, naravno da nije imala pojma da treba da duva svećice i da je rukice pružala ka torti i šlagu, ali svejdno zajedno smo ugasili mojih 31 broj 🥰 Sve je bilo uobičajeno i kada smo legle da spavamo.

Ujutru se budim koji minut pre nje i ležim u krevetu i razmišljam kako je prošla noć bez prelaska kod mene u krevet. U poslednje vreme više spava u našem krevetu nego u svom krevetcu. Budi se. Ustaje uz ogradicu krevetca i pokušava da me dohvati. Ustajem,uzimam je i ljubim kao i svako jutro. Primećujem da je vruća. Ali ono baš, baš vruća. Gledam je, smeje mi se.
Tražim toplomer. Nije mi naravno pri ruci jer ne znam kad sam ga zadnji put koristila. Nalazim ga i merim temperaturu. Imam šta i da vidim, na ekranu piše: 38.1

Žmirkam, onako još nisam lepo se ni razbudila, vidim li ja to dobro?
Odakle nam sad temperatura?

Čuj odakle, ili virus ili se prehladila. A možda je i urinarna infekcija. Kroz glavu mi prolazi – šta ako nešto nije u redu sa glavom?

Smiri se Ivana, od operacije je prošlo šest meseci. Ona se do sad uredno ponašala, sve kontrole su bile dobre. Polako, diši. Dišem ja, ali joj gledam zenice. Iste su. Razmišljam nije mi ovih dana imala nekih padova na glavu. Mada je na rodjendanu udarila glavu malo. Opet joj gledam oči. Nije mi povraćala. Trista misli mi prolaze u jednoj sekundi, a ja pokušavam da obuzdam napad panike.

Dete mi je bolesno. Ima temperaturu kao i svako drugo dete. Pokupila je virus ili se malo prehladila. Možda sam juče trebala bolje da je obučem na terasi, bilo je hladno.

Ustajem i dajeme joj dozu paracetamola. Ostavljam je kod tate koji je već bio ustao, dok ja spremam doručak. Za doručak sam joj spremila palentu, spanać, jaje i krem sir. Voli tu kombinaciju. Medjutim, sada je uzela dve kašičice i jednostavno počela da odbija. Ona ume da zeza nekad sa hranom ali to je uglavnom za vreme ručka. Doručak smaže bez problema. Puštam joj pesmice na tv-u i pokušavam da nateram da pojede još – ali ne, ne želi. Odustajem. Nudim joj vodu, pila je malo. Uzimam je iz stolice za hranjenje i spuštam na pod. Neka se malo igra. Šta uopšte treba da radi dete sa tolikom temperaturom? Nije mi delovala pospano. Malo je počela da bude razdražljiva, da plače. Ali to je to. Svakako sam se trebala čuti sa pedijatrom vezano za njene noćne košmare pa ću pitati i za ovo.

Naravno,pedijatar je rekao da moguće da se negde prehladila ili pokupila virus i da nastavim sa sirupom paracetamola. Što sam i uradila. Temperatura nije baš spadala brzo, kratko je vreme bila bez a onda je ponovo rasla. Pojela je dve plazme i pila sok. Vodu nije htela. Sok je rasturala. Bar nešto.

Ali srce kao srce majke uplašeno i večito nezadovoljno.
Naravno da znam da moramo i kroz to da prodjemo i Bogu hvala što do sad nismo imale tih problema pogotovo posle operacije i izlaska iz bolnice. Ali opet, ja nisam mogla da ne brinem. Iako znam da virus kod dece može trajati 5 do 7 dana , da je moguće tri dana teško skidati temperaturu, ja sam se plašila. Kada je u pitanju tvoje dete nisi zdravstveni radnik već samo jedna zabrinuta i uplašena majka.
U periodima kada nije imala temperaturu igrala se ali je bila više uz nas i mazila se. U periodu kad temperatura kreće da je obara počinjala bi da plače i nije znala gde će i kako da se namesti. Dok na kraju ne bi zaspala.
Ta prva noć, noć kada ležim pored nje, znam da sam joj dala lek i istuširala i stavila obloge i da više nemam šta osim da se molim Bogu da prodje, a ona gori.

Niko nikad nije rekao da je majčinstvo lako. I da neće biti bolesti. Ali nekako mislim da niko nije pričao o tome kakav je to osećaj bespomoćnosti dom gledaš dete kako ga slama temperatura, a ti ne možeš više da pomogneš. Sve bih dala da predje na mene. Ali ne može, mora ona da se izbori.

Tića i Maja su prošle kroz to. Više puta. Bile su uz nas. A ja sam se u pojedinim trenutcima osećala smešno. Vidi me, zdravstveni radnik, plaši se jedne temperature. Ali ovaj zdravstveni radnik je prošao kroz mnogo toga. Videla sam mnogo toga. Zato je strah još veći. Verujte mi na reč, dobro je što ne znate sve.

Ono što treba da znate jeste da svaki virus traje 5-7 dana, da prvih 48h najverovatnije nećete moći uspešno da skinete temperaturu, ali kasnije će biti lakše. Koliko god da je teško i da brinete, ne treba toliko da vas sekira ako ne jedu, normalno je da nemaju apetit. Ni mi ga nemamo kad smo bolesni, a tek oni. Ono što je važno jeste da unose dovoljno tečnosti. Da li je to voda, sok, čaj, nebitno, bitno da piju. Nudite ih što češće, ne čekajte da oni sami potraže.
U snižavanju temperature vam može pomoći da tuširate dete mlakom vodom, krenite prvo od toplije pa sve hladnije do mlake, nemojte odjednom mlaku da ne napravite veliki šok za telo. Možete stavljati obloge od alkohola, pola/pola, pola alkohol pola vode natopite vatu i stavljajte ispod pazuha, vrata, prepona. Takodje možete staviti crni luk u čarape da izvuče upalu.

Ukoliko je nosić zapušen ispiranje nosića fiziološkim rastvorom, korišćenje Marisol kapi nama je pomoglo. Preporuka našeg lekara jesu takodje i Operil kapi, ali vi se naravno konsultujte sa vašim lekarom. Od prirodnijih stvari koje mogu pozitivno uticati na otvaranje nosića tu je i crni luk koji možete očistiti i iseckati u činiju i staviti iznad glave deteta gde spava.

O svemu ovome smo pisale u našem blogu o prehladama beba pa se možete detaljnije prisetiti tamo.

A što se nas tiče, borba sa virusom je dosta naporna, niz neprospavanih noći, umor, briga. Ali jedno je sigurno, oni to mnogo bolje podnose od nas. Ja sa temperaturom 39,6 bih se komirala, spavala, ruku ne bih mogla da podignem, a ona je moj maleni borac ustajala, smešila mi se i kao da je govorila: Ne brini mama, jaka sam ja, nije to ništa!

Pišite nam, kako ste vi podneli vaš prvi virus i temperaturu i koliko je vaše dete bilo tad?

Tu smo za sva vaša pitanja, vaše @majke_paničarke