Prvi put nam se ovo desilo. Nisam ni bila svjesna šta je u pitanju, samo sam se pitala – šta se dešava? Malena mi je cijeli dan bila vesela. Dobro, malo je teže zaspala poslije ručka, ali Bože moj! Nije svaki dan isti, i ne može biti. Ne bi ni valjalo, zar ne?

Sve je bilo isto, kao i svakog dana, igrala se, večerala i u međuvremenu zaspala. Pomislih: „Dobro, neka malo odmori, sigurno se umorila od igre.“ Legnem je da spava, spavanje potraje. Ja je obilazim, vidim spava i dalje, ali u meni neki nemir. Nešto mi sve to bilo čudno, ali rekoh pustit ću je da se sama probudi.

Prošlo je sigurno sat i po vremena, ona se budi. Čudna je, nije vesela, a obično jeste. Spremim kadu da je okupam – iako voli da se kupa, opet mi nije djelovala veselo. Pripisujem to tome što se tek probudila. Poslije kupanja standardno oblačenje, i tada primijetim da se ona trese. A da pri tome nije bilo hladno. U tom trenutku mi padne na pamet da joj izmjerim temperaturu.

Uzimam toplomjer i imam šta da vidim – 38°C. Prvo što sam uradila bilo je da joj dam paracetamol sirup i stavim mokre obloge na čelo. Malo joj je to pomoglo. Dala sam joj vode, kasnije je temperatura i malo pala. Pomislila sam možda je neki virus, ili od zubića, proći će.

Ali… poslije nekog vremena javlja se povraćanje! Tu mi je sinulo – ona stvarno nije dobro. Izmjerim temperaturu – 38.5°C. Pokušavam da je dojim, ali sa pauzama: 2 minute jede, 5-6 minuta pauza. To je išlo dobro do nekog trenutka kad je opet sve povratila. Prosto nije mogla ni tečnost da prihvati, samo bi sve izbacila. A zatim, kreću nahoni za povraćanje, jedan za drugim. U minuti je imala sigurno 10ak nagona sve jedan za drugim. Umivala sam je kako bi se bar malo smirila. Znala sam da joj sirup više ne mogu dati jer ga ne bi mogla zadržati.

I šta da radim? Spakujem se i pravo u hitnu pomoć! Ništa nisam uzela kako treba – samo neke sitnice, novčanik, ono što mi je bilo pri ruci i preko vrata! Još je bila subota na nedjelju, pedijatrija ne radi prije ponedjeljka, a meni dijete nije dobro. Šta da radim?

U hitnoj su nas brzo primili. Dali su joj čepiće za temperaturu. Temperatura je pala, ali ne skroz. I tada sam počela da se pitam – šta je uzrok? Šta je to što je tako naglo srušilo njen organizam? Od kuće do hitne ona je već gorjela. Imala je 39.4°C. Direkno nas šalju u Kotor, morali su nas hospitalizirati. Mi bez ičega, nespremni za bolnicu. Tata ide po stvari, a nas smještaju u sobu. Ona tada konačno zaspi. A ja je gledam. Gledam je i pitam se – šta sam ti uradila?

Ti si mala, moje je da brinem o tebi, a nisam to uradila kako treba. I sad smo ovdje. Šta ako temperatura ne spadne? Smirivalo me samo to što smo u bolnici i što će neko brinuti o njoj. Ali… je li moralo ovako? Znam da ne mogu vratiti vrijeme, ali mogu biti tu, uz nju, da joj pomognem da se što prije oporavi.

Ali od čega sve ovo? Nalazi su bili dobri. CRP 4. Nema upale. A temperatura ne pada. Urin smo morali ponoviti jer nismo uspjeli fiksirati kesicu iz prvog puta. I šta bi na kraju? Urinarna infekcija. Famozna Escherichia coli. Kažu da je često dobijaju djevojčice. Ali se pitam zar baš moja? Sad, pred ljeto? Nije ni godinu dana napunila.

Ali kad bolje razmislim – možda je i moralo sad. Sad ću još više paziti. Na plaži, na oblačenje, da je ne ostavim mokru, da pazim gdje sjedi. Ne kažem da ne bih vodila računa i inače, ali sad ću biti još pažljivija.

Kad smo saznali dijagnozu, odmah su joj dali antibiotik i sve što ide uz terapiju. Ona je to prihvatila super. Samo sam joj morala držati jednu ruku da miruje, a drugu da ne pokida cijev od infuzij, jer djavo mali ne zna da miruje. 😁 Ipak, vidjelo se da je iscrpljena. Bila je i pomalo blijeda, ali valjda to mora tako. Temperatura lomi. Prva dva dana nije se vraćala na normalu. Kad popije Brufen, spusti se, ali ne skroz – na nekih 37.5. Tek drugi dan, poslije druge doze lijeka, spala je temperatura i svima nam je laknulo. Te noći smo uspjele malo i da spavamo. Mirna noć. Mi dvije, zagrljene u malom bolničkom krevetu. Milina jedna. 🥰
Terapija joj je djelovala, temperatura se više nije vraćala.

O oporavku i daljem postupanju sa njenom E. coli pisaću vam u narednom tekstu, jer želim ozbiljnije da se posvetim toj temi – kako smo prepoznali signale, kako se povraćanje razvijalo i kako smo prošli kroz sve to.

Ali zašto sam vam sve ovo ispričala? Da znate. Da se ne bojite, ali da osluškujete svoje dijete. Jer nije svaka temperatura alarm – ali kad se pojavi, treba reagovati. Da te večeri nisam poslušala taj nemir u sebi i otišla u hitnu, sigurna sam da bi moja malena dehidrirala od silnog povraćanja. A ja to ne bih mogla sebi oprostiti.

Zato, slušajte sebe. Slušajte njih. I nikad ne mislite da ste „previše brižni“. Ponekad je upravo ta briga ono što ih čuva.
Pišite nam kakva su vaša iskustva i pitajte nas ako vas nešto zanima. Uvek uz vas i na vašoj strani vaše @majke_panicarke