Odrasla sam u porodici u kojoj se pokloni nisu davali za svaku priliku. Poklon je bio nešto posebno retka radost, rezervisana za poneki rođendan. I moram priznati da sam zahvalna zbog toga. Takvo odrastanje, u okruženju gde nemaš sve „na tacni“, naučilo me je da cenim male trenutke, da se borim za ono što želim i da ne očekujem da mi drugi išta daju. Moj muž je, s druge strane, odrastao potpuno drugačije. Njegove želje su uglavnom bile ispunjene, pokloni su se podrazumevali i  dolazili bez posebnog povoda. Dva sveta pod istim krovom i jedno važno pitanje pred nama, kako sada dete naučiti balansu jedne i druge strane?

Od kako smo dobili dete, dogovorili smo se da bi bilo lepo naučiti ga da ceni stvari oko sebe. Da mu pokažemo ličnim primerom da vrednosti nisu u stvarima, već u ljudima, trenucima i zajedničkom vremenu. Mesecima je to zaista i funkcionisalo. I verujem da će se mnogi roditelji složiti, pravi je izazov izaći iz prodavnice bez igračke, pogotovo kada vas na svakom ćošku dočeka raf pun šarenih, primamljivih sitnica.
Da li je bilo plača? Jeste.
Da li je ponekad dobio igračku? Jeste.
Da li mu i mi pripremimo poklon s vremena na vreme? Naravno, i to je deo detinjstva.  Ali… složićemo se i u još nečemu da bake i deke ponekad zaista preteruju. Toliko da dete, nakon nekoliko njihovih poseta, počne da očekuje poklon svaki put kada se vrata otvore. Izgovarajući „ Šta ste kupili?“ I odjednom, mali znak pažnje prestane da bude iznenađenje, a postane navika,  pa čak i uslov za radost.

Ne želimo da našem detetu uskraćujemo poklone, ali ne želimo ni da odrasta misleći da je sreća nešto što kupujemo usput, na blagajni. Danas su to igračke, dok već za par godina mogu biti druge opasnije stvari. Shvatila sam da rešenje nije u zabranama, već u svesnosti i razgovoru.
Razgovori sa detetom, ali i sa bakama i dekama. U objašnjenju da poklon može da bude i vreme, šetnja, pažnja, pesmica, zajednički ručak. Da ljubav ne mora da se meri stvarima. Detetu se trudimo da pokažemo da poklon nije nešto što se podrazumeva, već lep gest, znak brige i pažnje. Da ga naučimo da ako on ima nekolilo bagera, da je u redu i lepo od njega ako neki od tih bagera pokloni detetu koje nije u mogućnosti da ima. Suština je da dete zna da ceni šta ima. Da ume da se obraduje, da ume da sačuva, i da pre svega zna da zahvalnost nije samo reč, nego pogled, zagrljaj, svest o tome da je neko nešto učinio baš zbog njega. A sada, dok se približavaju praznici, sve ovo dobija još veću težinu.
Ovo je vreme kada se svet šareni, kada se kupuje više nego inače, kada svi žele da usreće one koje vole. I baš zato je važno da zastanemo i podsetimo se, sebe i svoju decu. Šta praznici zaista znače?

Nisu to kese, paketi, svetleće trake i još jedna igračka pod jelkom.
To su trenuci. Mirisi. Zvuci. Toplina doma. To je radost što smo zajedno. Što je dom pun smeha, što se male ručice bude ranije jer jedva čekaju da vide jelku, a ne zato što očekuju poklon.

Ovo je vreme u kojem možemo najlakše da ih naučimo pravim vrednostima.
Da pokloni nisu dokaz koliko volimo, već simbol pažnje, lepo upakovana poruka da nas nečiji osmeh greje.

Možda ne možemo da promenimo svet u kojem je sve dostupno. Ali možemo da oblikujemo mali svet u našoj kući. Da ga ispunimo stvarima koje se ne mogu kupiti, kao što su vreme, toplina, reči, zagrljaji, navike koje ostaju dugo nakon što se papiri od poklona bace. Možda će baš ovaj praznik biti trenutak kada će naše dete naučiti jednu važnu stvar, da najlepši pokloni nisu ispod jelke… već oko nje.

Vaše @majkepanicarke