Dani idu, godine lete, svet se menja.
Nekada mala devojčica koja je jurila za loptom, pa onda tinejdžerka slomljenog srca nakon prve ljubavi za koju je mislila da će trajati zauvek, pa malo ozbiljnija devojka koja se zaposlila prvi put u struci za koju se školovala i koju voli, sa ozbiljnom vezom, a onda majka.

Kada pogledam svoj život imam utisak da je vreme proletelo dok sam trepnula. Kada se pogledam u ogledalo vidim devojku od 20 godina zarobljenu u ženi od 31.

Da , ja sam jedna od retkih koja će vam reći svoje godine bez problema, jer ne plaše mene godine, ja energije imam za 100 godina unapred i unazad, mene plaši prolaznost.

I evo, bliži se februar. Februar – mesec kada sam saznala da ispod mog srca kuca još jedno koje će postati centar moga sveta. I sve imam osećaj kao da je to juče bilo,moja trudnoća, strahovi koje te prate , porodjaj. Dolazak kući, maženje, neprospavane noći, prvo „mama“ , prvi koraci….

I kako smo onda stigli do polaska u vrtić?

Mislila sam da će mi to biti najteže. Ali prvi dani u vrtiću protekli su uredno. Naravno da sam bila emotivna, naravno da sam se plašila kako će bez mene, hoće li je čuvati tamo, kako će se uklopiti, da li će jesti i spavati. Ali prvi dani su adaptacija kad ostaje sat i po, dva, pa smo bile malo bolesne, pa malo vrtić pa malo bolesne i nismo ni stigle do spavanja. Nisam toliko osvestila šta se dešava.

A onda… Onda je došao januar. Sneg. Led. I moj povratak na posao.

Kada sam odlazila na trudničko bila sam mišljenja da će meni dosaditi da budem kući dve godine. Ja sam navikla da radim, da budem medju ljudima, ja volim svoj posao.
Ako me sada pitate da li mi je išta nedostajalo i da li sam srećna što se vraćam, reći ću vam NE.

Volim ja svoj posao, ali moju zvezdicu volim više, volim naša mirna jutra kada se mazimo pa ustanemo i spremamo doručak i kafu, volim naše popodnevne šetnje, igranje sa kucama i našu dremku, volim naše skitnje, neograničeno vreme bez obaveza i razmišljanja o ranom ustajanju, volim naše mirne večeri ispunjene ljubavlju.

Lako se navikneš na bolje.
Ali život nije ravna linija i ne treba da bude. Tako da svakom periodu jednom dodje kraj i počinje neki drugi period.

Da bi došli do nečega boljeg, nešto se prvo mora završiti.

Moja beba je porasla, i sada je prava mala devojčica koja je shvatila da mama mora na posao, a ona u vrtić. Nešto više o adaptaciji u vrtiću pisaću vam u drugom blogu. Ovaj je posvećen poslu.

Kao što rekoh, stigao je januar sa sobom doneo sneg, led i hladne dane. Prvi dani na poslu su mi naravno bili zaledjeni. Zbog snega i leda prve nedelje nas je moj muž vozio do vrtića i posla i dolazio po nas.

Uveče sam ispeglala svoju uniformu, kao i bekinu za vrtić, spakovala njoj pampers, vlažne, meni isto neke neophodne stvari. Uživale smo u toploj kupki, mazile se i nekako zaspale – ne na vreme ali navići ćemo se.

Nikakav osećaj nisam imala. Bojala sam se malo da se ne uspavamo pa sam navila više alarma.

To jutro je teklo regularno. Prvo sam ustala ja, obukla se, sredila, probudila nju, obukla je i sredila i pošli smo. Ona je još malo prespavala u kolima do vrtića. Pošto radim od sedam ostavila sam je u dežurnoj grupici koji minut pre sedam. Od sedam dolaze njene vaspitačice, a u dežurnoj grupici kako koja bude dežurna. I to me je plašilo, kako će prihvatiti da ostane tako rano,pospana sa nekim koga ne poznaje. Kako smo ušle u vrtić skupila mi se neka knedla u grlu. Knedla jer je ostavljam prvi put tako dugo. Jer je rano, hladno a ona je pospana, a ja moram da radim. Presvukla sam je i spustila u dežurnu grupu i predala vaspitačici, koja nas je dočekala sa osmehom i uzela moju devojčicu u ruke što sam ja u tom trenutku veoma cenila i baš mi je značilo. Nije plakala. Ali ja sam bila na ivici suza. Zatvorila sam vrata i gutala knedle. Steglo me nešto u grudima, neka tuga, neka nemoć. Ušla sam u auto, muž me je gledao i pitao da li je plakala , rekla sam da nije. A kad je pitao pa šta je tebi onda, trebala mi je snaga čitavog sveta da se suzdržim i ne zaplačem.

Ćutala sam i gutala knedle. Ćutala i gutala suze do bolnice. Iz nekog razloga tek tada sam valjda osvestila šta se dešava, da je porasla, da više nije beba, da ide nov period života, da to mora tako. Bilo mi je teško jer još je mala. Volela bih kada bi se sutuacija u zemlji promenila da majke imaju malo više vremena da provedu sa svojom decom. Ako ne do treće godine što je najbolje, bar do druge. Jer ljudi moji – šta oni znaju sa godinu dana?

Obukla sam svoju uniformu i klompe posle dve godine i izašla u dobro poznate hodnike koji su sada imali i jednu novu uspomenu, ne samo iz vremena kada sam radila pre trudnoće, već i iz trudnoće i porodjaja.

Zakoračila sam u novu etapu. Tužna, ponosna, u strahu da nisam sve zaboravila i da nešto ne pogrešim, ali i srećna što imam priliku da budem uz žene i pomognem im mnogo bolje nego pre. Sada i ja imam iskustvo i novu dimenziju kako doživljavam sve.

Moj posao je zaista divan i jedan pravi blagoslov, ali to ne može da umanji težinu na srcu kada svoje malo dete ostavljam u vrtić. Niko ne ume bolje nego mama paziti na dete, ali mi zaista imamo divne vaspitačice i to mi pruža najveću utehu.

Sada imam i novi omiljeni deo dana, a to je svakako trenutak kada izadjem sa posla i odem po nju u vrtić. Momenat kada otvorim vrata grupice i kada me ugleda, nasmeje se i radosno pojuri mi u zagrljaj, taj zagrljaj, ti poljupci su oni što hrane moju dušu i srce i čine da lebdim.

Naše vreme nakon vrtića je ispunjeno igrom, pričama i maženjem. I cenim te trenutke. Hvala dragom Bogu što ih imam. ♥️

A posao – polako se vraćam u rutinu i učim da uživam iako mi misli uvek jednim delom su sa njom.

Kako je izgledao vaš povratak na posao? ♥️
Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke