(intervju)

Leptirići u stomaku, osećaj kao da je ceo svet naš, pažnja i ljubav ponekad učine da ne vidimo baš jasno osobu sa kojom smo. Ružičaste naočare nam oboje svet, a kad ih skinemo, vidimo i druge boje. Po nekad nakon skidanja ružičastih naočara doživimo jako razočaranje, tugu i bol.
Naravno, niko nam drugi nije kriv, sami biramo ljude oko sebe i svoj životni put. To ne znači da ćemo uvek pametno izabrati i da nemamo pravo na greške i da ti ljudi koje srećemo nisu dobri glumci. Nekad, nekad stvari i jesu bile dobre na početku ali osoba sa kojom smo gradile vezu, brak je u nekom trenutku ostala na istom mestu, a mi smo rasli i onda je nastala daljina ogromna koja se na kraju nije mogla prevazići. Razvod je tada najbolje rešenje. Ali šta kada imamo i decu?
Priča je dosta ozbiljnija sa decom. Naravno niko ne treba ništa u životu da trpi, i baš zbog dece treba da se stvari odviju na miran i što manje bolan način.
A nekad to jedan partner ne razume i ne želi jer ono što mu je najbitnije nije dete – nego vlastiti ego.

Kako je biti samohrana majka u Srbiji?
Na koje poteškoće nailazi jedna samohrana majka, kako se oseća, ko joj pruža najveću podršku, a ko najviše osudjuje?

Odgovore na ova pitanja dala nam je jedna od vas ♥️
Nataša nas prati od samog početka i njenu priču znamo u detalje. Poželele smo da podelimo i sa vama kako bi pružile podršku svim samohranim majkama! Ona se složila. Pročitajte njenu priču u nastavku! ♥️

Da li si uživala u mesecima trudnoće i da li si tada pomislila da ćeš samo nekoliko meseci kasnije postati samohrana majka?

•  Kada smo saznali za trudnoću, moj bivši partner je samo tog dana bio srećan, ali bukvalno… Već sutradan se ponašao kao da se ništa nije promenilo ili da će se tek promeniti. Igrom slučaja sam saznala da sam trudna baš na dan kad je trebalo da krenemo na letovanje, odnosno kada smo krenuli. Iskreno, jedva sam čekala da se vratim, prvo jer sam jedva čekala da odem kod lekara da potvrdi trudnoću i da je sve u redu, a i da prestanu svađe jer on kao da je bio ljut zbog trudniće. O da, letovanje je te godine bio pravi pakao. Jedno veče, kada sam ja ostala da prošetam jer volim uveče da šetam pored mora, pošto on nije želeo sa mnom, mrzelo ga je, umoran je, ne sviđa mu se hrana, tvrd mu je krevet… elem, to veče je zaključao vrata hotelske sobe i kada sam pitala gde da spavam, rekao je da mogu na klupi, ne zanima ga. Nego, odmakla sam se malo od pitanja. Kad smo došli sa letovanja, sa majkom sam otišla na prvu kontrolu, a i svaku sledeću, ni na jednu nije želeo da krene sa mnom, sa izgovorom da ga je stid da uđe u ordinaciju dok traje pregled.

Što se tiče same trudnoće, imala sam migrene do 16. nedelje i muka mi je bilo kroz celu trudnoću, u 22. nedelji sam imala povišen pritisak, ali se sve to rešilo terapijom, ja sam u trudnoći uživala, iako sam realno još tada sve to prolazila sama, bez njega. U toku trudnoće mi nije padalo na pamet da ćemo se rastati, ali već negde oko 6 meseci nakon porođaja mi je proletelo kroz glavu da ka tome ide. Nije ga zanimalo šta imam da mu kažem, nije ga zanimalo koliko dete ima zubića, da li jede, da li spava. I uopšte, šta god da sam mu pričala, delovalo je kao da ga zamaram i gnjavim, dok ja pričam, ili je gledao televiziju ili je radio nešto na telefonu.

Došao je trenutak kada ste se ti i tvoj partner razišli. Uzimaš svoje dete u naručje, šta si prvo rekla sebi u tom trenutku? Da li je to bila prekretnica u tvom životu, kada si shvatila da moraš dalje zbog deteta i da više nisi odgovorna samo za svoj život?

•  Možda je kod mene bila ,,olakšavajuća“ okolnost, ako tu išta može da bude olakšavajuće, što mi i nismo živeli zajedno od kad sam se porodila. Da objasnim, živeli smo u iznajmljenoj garsonjeri, u procesu je bila kupovina kuće, pa smo se dogovorili da ja i dete živimo kod mojih roditelja dok se ne preselimo u našu kuću jer u garsonjeri nismo imali uslova za život sa bebom. To je bila garsonjera od 20-ak kvadrata. Tako da sam ja praktično o njoj sama brinula (uz pomoć svojih roditelja i brata) od kad sam se porodila. A i kad smo se razišli, to se nije desilo odjednom. Posvađali smo se 01.12, pa on nije želeo da razgovaramo 10 dana, kada sam ga ja pozvala da mu kažem da sam ponovo trudna. Pa smo se i tada svađali. Posle dve nedelje ja odlazim na prvu kontrolu, on za mene, trudnoću, dete koje je tada imalo 9 meseci ni ne pita. Sponatni pobačaj sam imala u 9. nedelji (8 nedelja i 1 dan). Javila sam mu šta se desilo, on odgovara da je i bolje tako. I nakon toga se ponovo ne javlja. Dva i po meseca nakon prve svađe i mesec i po dana posle pobačaja me zove da mi kaže da se odljutio, kuću je u međuvremenu sredio i da se vratim, da se pomirimo. Ja na to nisam pristala i tek sam tada postala stvarno svesna da je to to i da sam sama odgovorna za dete. Ali i do tada sam je ja vodila na kontrole, vakcine, išla sa njom u kupovinu, na slave,… gde god je trebalo.

Majčinstvo je prepuno izazova, posebno kada je upakovano u svakodnevne obaveze. Kako izgleda tvoj svakodnevni život kao samohrane majke?

Čini nam se da je kod mama koje su same sve „puta dva“, zbog čega ih smatramo pravim heroinama.

• Pa sad, smatram da se moj život ne razlikuje mnogo od mamećeg života žena koje imaju partnera. Imamo tu neku svoju rutinu koje se držimo, šetamo, pričamo, igramo se… Ona sad ima 21 mesec pa je dosta lakše nego recimo prošle godine u ovo vreme. A negde naša svakodnevica izgleda ovako: Ustajemo oko 08:30 h, ide na nošu, presvlačim je iz pidžame u odeću, pere zubiće i umiva se, onda je vratim u krevetac da lista knjigu dok sve to ja završim. Ide potom češljanje i doručak. Idemo u šetnju, vraćamo se oko 12 h za užinu. Oko 13 h je dremkica koja traje do 14:30 otprilike. Posle toga ručamo i kako je sad hladnije vreme, posle dremke i već smrkava, pa ne izlazimo u šetnju, ali se igramo ili idemo u igraonicu ili nam neko dođe, uglavnom, uvek imamo neke aktivnosti. Naravno, tih sat i po dok dete spava, mama se polomi da sve stigne, mislim da sam samo dva puta od kad se rodila legla i ja da odmorim dok ona spava, i oba puta je bilo u periodu kad sam bila drugi put trudna. Oko 20 h večera, kupanje, priča i spavanje. Ja odradim šta je još ostalo i uglavnom pre 1 h ne legnem. Ona i dalje 1-3 puta u toku noći traži mleko. Uglavnom prvi put i traži kad ja odem da spavam. E jedino što se razlikuje to su sada naše subote. Pošto ona subotom ide kod oca, iako krene plačući, on insistira jer – po sudskom rešenju. A ja ceo dan razmišljam o njoj i šta li radi. Ne želi tamo da spava, da jede, da ide na nošu, kao da bojkotuje sve. Tamo je od 10 h do 19 h – najdužih 9 sati u toku nedelje. Trenutno nisam zaposlena pa smo i dalje sve vreme zajedno, trudim se da svaku sitnicu zapišem i zapamtim jer znam da ovo vreme brzo prolazi i da ću samo trepnuti, a ona će već krenuti u vrtić, pa u školu…

U podneblju u kojem živimo, nažalost, još uvek se ne ističe dovoljno poštovanja prema ženama, naročito razvedenim. Kako se ti nosiš sa reakcijama okoline?

• Uh, u početku mi je zaista bilo teško. Bukvalno sam se pribojavala da mi neko ne postavi putanje vezano za razvod, bivšeg partnera, i uopšte o tim stvarima jer znam, kako živim u malom mestu, to su više pitanja da bi zadovoljili svoju radoznalost, coktali i imali šta da prepričavaju nego što ih zaista zanima kako sam. Posle nekog vremena sam jednostavno shvatila da ne zavisim od njih i njihovih radoznalih pitanja, ako želim odgovorim, ako ne, samo prečujem pitanje. Daću primer nekih situacija koje su me malo dotakle. Jedno mesec dana nakon što smo se rastali, izašla ja da prošetam dete i sretne me čovek iz sela, po godinama vršnjak moga dede, sa čovekom sam bukvalno na ,,dobar dan“, ja mu se uljudno javim, a on će meni: ,,I šta, razvela si se, a? Nema šanse da se pomirite?“ Ja stala, gledam, ne mogu da verujem šta me čovek pita, zatečena sam bila, blokirale mi se misli totalno, ne znam ni šta sam mu tačno odgovorila. A druga situacija je bila kada je jedna žena, o da, žena, godinu dana starija od mene rekla mojoj majci (da ne dužim sad priču kako je počelo): ,,Ja bar imam muža, a tvoja ćerka nema!“ A njeno dete celo leto pita moje: ,,A gde je tvoj tata? A je l’ došao da te vidi?“

Trudim se da se ne obazirem na takve stvari, i kao što sam rekla, sada mi već uspeva, ali nekad je stvarno teško preći i ,,ne čuti“.

Verovatno ti je poznato da okolina često ima potrebu da komentariše način odgoja deteta. Da li si očekivala da će, pored „standardnih“ komentara (duda, doji, ne doji, zašto ovo, zašto ono), neizostavni biti i komentari na račun samohranog roditeljstva?

• Što se tih komentara tiče, najčešće su oni: ,,A što se ne pomirite zbog deteta?“ Ili: ,,Nema šanse da se pomirite, bar zbog deteta?“ E pa baš zbog deteta! Želim da ona odrasta u normalnoj sredini, gde nema stalnih svađa, povišenog tona, netrpeljivosti… A da, ima i onog momenta: ,,Je l’ plaća alimentaciju? Koliki je iznos?“

I tako, za ovih godinu dana sam se svačega naslušala, mislim da sam na sve odgovarala, poludela bih. 

Da li je u državi regulisan položaj samohranih roditelja kada je reč o radnom mestu i upisu deteta u vrtić? Da li dobijaš neki vid pomoći u tom kontekstu?

• Što se ovog pitanja tiče, nisam nigde konkurisala nakon razvoda, niti sam dete upisala u vrtić, tako da nisam sigurna da li postoji neka pomoć i kakva je. Ali kada budemo stigle dotle, javiću kako smo prošle.

Uspevaš li da organizuješ pomoć kada je u pitanju čuvanje deteta, ukoliko moraš da završiš važne obaveze, ili dete uvek uključuješ sa sobom?

• Uglavnom ide svuda sa mnom. Meni je ,,minus“ to što ja imam vozačku dozvolu, a ne vozim, tako da kad nešto treba da završim, mora da krene uglavnom moja mama, a to onda znači da ide i dete sa nama. Ali da, kada ima nekoga kući, ne bude problem da je pričuvaju, niti je njoj problem da ostaje sa njima. Dobro, malo se rasplače kada vidi da ja oblačim jaknu, i pita par puta gde sam, ali sve je to normalno pošto smo stalno zajedno.

Šta ti najteze pada kao samohranoj majci?

• Najteže su mi padali odlasci na ročišta i u centar za socijalni rad, gde vidim da je ona uplašena od nepoznate prostorije, lica, a moram da je odvedem. A sada, kada se sve to završilo, najteže su mi subote kada odlazi kod oca, jer tamo ne želi ni da jede, ni da spava, ni da se igra… Od kad je odvede, pa dok je ne vrati, samo razmišljam kako joj je. Što se ostalih stvari tiče, sve postižem, ne mogu da izdvojim nešto što mi baš teško pada. Možda je zaista do toga što moj bivši partner i ja nikada nismo živeli zapravo sa bebom, nego sam ja o njoj brinula od kad se rodila. On je dolazio vikendima, a i kad je dolazio, gledao je televiziju ili išao sa društvom na kafu… Opet sam je ja i kupala i presvlačila i igrala se sa njom i uspavljivala…

Kakvu sliku braka i ljubavi želiš da prikažeš svom detetu , onu kojoj će težiti dok odrasta i kasnije gradi svoju porodicu?

• Trenutno na jednom programu na televiziji ponovo daju latino-američke telenovele, na kojima sam ja odrasla i sad ih ponovo gledam. Kad god serija počne, a mala se zagleda u TV, svaki put joj kažem da to nije istina i da ne misli da je u životu baš sve tako, kao što sam ja mislila kad sam bila dete… To sad prođe kao šala, mala je, pa ne razume, ali iskreno ne znam šta bih joj rekla. Sve što sam mislila da treba zajedno da imamo i gradimo, nije tako bilo… Izdvojila bih najgoru stvar koju je mogao da mi kaže, posle koje sam znala 101% da nema čak ni teoretske šanse da se pomirimo; kada sam mu javila da sam izgubila bebu, on meni kaže: ,,I bolje tako, šta da radiš!“ Molim?! Da nije dete bilo pored mene, vrištala bih od besa i nemoći, pa kakav je to čovek?!

Tako da, ne znam, ne znam šta bih joj rekla i kako da je posavetujem jer evo, ispostavilo se da ja nisam dobro izabrala. Nisam umela da prepoznam da se predstavlja kao nešto što nije. Naravno da je početak naše veze bio bajan i sjajan, ali onda, malo po malo, neprimetno, malo svađa, pa opet lepo… dok naposletku nije ostala samo uspomena od lepog i neko vreme sam i živela od tih uspomena.

I za kraj, šta bi poručila ženama koje zbog dece ostaju u lošim bračnim odnosima?

• Drage moje, divne ste, imate divnu decu, ni vi, ni oni ne zaslužuju da žive život bez života. To kako je sada, neće se promeniti u 99% slučajeva. Setite se jedne rečenice, koju ja nisam na vreme čula i sada se kajem zbog toga: ,,Kada pomislite da vam se nešto učinilo… nije vam se učinilo…“

Ovo je bila Natašina priča.
Još jednom, draga Nataša hvala što nas pratiš i podržavaš od samog početka, što deliš svoja iskustva i što si sa nama danas podelila tvoju priču. Ti si jedna prava žena, majka, carica!
Veliki si borac i tvoja ćerkica ima jednu predivnu majku od koje će naučiti puno. Želimo ti da pronadješ pravu ljubav, da budete srećne i voljene! ♥️
A vi drage naše, nemojte ostajati tamo gde vas ne žele, ne poštuju, ne vole ! Za sve postoji rešenje, samo ga je potrebno pronaći ♥️
Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke