Od prvog gugutanja moje bebe do naših ozbiljnih konverzacija prošlo je nepunih dve godine.
Nisam verovala da će vreme tako proleteti. A gle sada, moj maleni dečak vodi ozbiljan razgovor sa mnom tokom večernje rutine kupanja. Nakon što smo napunili kadicu i napravili penicu po kojoj plove loptice raznih boja, uživanje i brčkanje u vodi može da počne. Ili, kako moj sin kaže, maleni bazen. Prskanje vode i njegov smeh prekinula je jedna sasvim ozbiljna rečenica:
„Mama, sutra moramo kupiti ren. Ja volim da jedem ren.“ Po njegovom pogledu shvatila sam da je to izgovorio sa velikom dozom ozbiljnosti. Fiksirao mi je pogled. Moram napomenuti da ren smo jeli pre nekoliko dana, od tada nismo ga sponinjali.
Zauzela sam mesto pored kadice i, istim tonom, upitala ga:
„A sa čim voliš da jedeš ren?“. To je jako lepo što izrazavaš ono što voliš.
Bez razmišljanja mi je rekao, sa sarmom i mesom. Nastavila sam „I ja takodje volim sa sarmom i mesom“
Videvši da razgovor ide u dobrom smeru, nastavila sam:
„A kakvog je ukusa ren?“
Dobila sam odgovor da je lepo i ljuto. Tako smo, uz pruženu ruku i dogovor „kao veliki“, odlučili da će se za par dana na našoj trpezi naći sarma uz obavezan dodatak rena.
Možda će nekome biti smešno što ovo uopšte pišem, ali za mene je to onaj dragoceni deo roditeljstva u kojem primećujemo kako male glavice povezuju stvari i polako sazrevaju. U tim trenucima osećam neizmeran ponos. Oduševljava me način na koji razmišlja, kako se skoncentriše na razgovor i prati temu o kojoj pričamo. To su mali, ali meni ogromni dokazi koliko brzo raste.
Juče smo svratili do jedne radnje kako bismo kupili poklon za jednog drugara. Muž je sa sinom bio ispred polica sa autima i kamionima, dok sam ja, samo nekoliko koraka dalje, tražila trenerku za našeg mališana. Dok sam razgledala garderobu, moje misli prekinuo je glas našeg sina:
„Kako je lepo!“

Izgovorio je to s takvim oduševljenjem da sam odmah prišla i pitala šta je izazvalo tu reakciju. Pokazali su mi žuti kamion, uz objašnjenje šta mu se svidelo kod tog kamiona. Nismo mu ga odmah kupili , ako ste to pomislil. Ali smo zapamtili, tako da uskoro nam ide drugi rodjendančić i već znamo šta će dobiti na poklon.
On je pokazao i dočarao ono što mu se svidja.

Prigrlimo i stegnimo te trenutke u kojima je njima nešto neizmerno važno i ozbiljno? Možda mi, vođeni sopstvenim životnim iskustvom, pomislimo, lepo je što voliš ren ili kamion odredjene boje i tu se razgovor završi. Ali za mališane su to veliki, ozbiljni razgovori. Kada požele da sa nama razgovaraju na taj način, to znači da nam veruju. Da se osećaju sigurno da izgovore svoje misli, želje i emocije. Posebno u onim trenucima kada se njihove malene okice fiksiraju za naš pogled, kao da nam poručuju: Uhvatite ovaj trenutak, mama i tata!
Upravo tu gradimo osnovu njihovog odrastanja. Tu stvaramo sigurnost i poverenje da sa nama mogu o svemu otvoreno da pričaju. Kako rastu, iza sebe ostavljaju zvečke, dude, flašice, plišane mede, omiljene igračke, pelene…Ono što nam ostaje kroz godine koje dolaze jeste razgovor, odnos između deteta i nas. Potrudimo se da taj razgovor bude ispunjen sigurnošću, razumevanjem i poverenjem. Da znaju da uvek mogu da nam se obrate. A ja se trudim da mom malom dečaku uvek govorim:

„Šta god da je , samo reci.
Kod kuće možeš sve reći.“

Kakvi su vaši duboki razgovori sa vašim mališanima?

Vaše @majkepanicarke