Gledamo na sat. Žurimo. Kasnimo. Vozimo brzo. Brzo ostavljamo decu u vrtiću i odlazimo bez zastajkivanja. Žurimo kroz prodavnicu, nerviramo se ako je veliki red. ⌚🏃🏼‍♀️
Ulice su pune saobraćaja, svako trubi i na minimalan zastoj, niko nema vremena ni pokazivač pravca da upali, a o puštanju nekog da se uključi u saobraćaj da ne pričam. Na ulicama grada Beograda je ovo svakodnevnica godinama i godinama unazad, ali se sad taj stil uvukao i u mnogo manje sredine od Beograda.

Pitam se, gde toliko žurimo?

Gde toliko kasnimo?

Šta će se to loše desiti ako usporimo, propustimo pešaka na pešačkom, propustimo stariju baku preko reda u prodavnici, poljubimo dete na rastanku u vrtiću/školi?

Zašto smo nervozni? Zašto je osmeh postao skup, a gruba reč jeftina odbrana?

Zašto mislimo da se svet vrti oko nas?

Da li znate da ta kasirka koju ste sreli u prodavnici je samohrana majka koja je podstanar i radi naporno svaki dan kako bi platila račune i dala detetu džeparac?
Onaj deka što je bio iza vas u redu se raduje jer je uspeo kupiti unuku igračku, onaj biciklista koga ste zaobišli punim gasom na -5 ide kod lekara na pregled jer ima zapaljenje pluća, devojka koja je prošla pored vas i slučajno vas udarila je raskinula sa dečkom i to joj je slomilo srce, dečko kome ste svirali na raskrsnici jer vam se mnogo žurilo je početnik i ima veliki strah i pokušava da nauči?

Nismo sami na ovom svetu i niko ne postoji radi nas, setite se to kad god krenete da budete grubi prema umornoj kasirki, prema medicinskoj sestri koja je ujutru u šest ostavila svoje jednogodišnje dete u vrtić da bi došla na posao i pomogla vama, prema ženi na šalteru koju muž kod kuće maltretira a ona ćuti i trpi jer nema hrabrosti da kaže i zatraži pomoć. Setite se da svako od nas ima svoju priču koju mi ne poznajemo i svako od nas ima svoju ulogu.

A najmanje što možemo da učinimo je da budemo ljubazni, sačekamo red, sačekamo da se raščisti gužva i predjemo raskrsnicu, da se nasmešimo prolazniku, iskreno pitamo poznanika „kako si“.

I ne, ne treba čekati da neko drugi to započne, započnite vi. Svet se možda neće odjednom promeniti vašim primerom, ali će osobe koje su vas srele taj dan biti srećnije i bolje zbog eto jednog malog osmeha ili lepe reči koju ste uputili.

I zapamtite, nikad niste samo vi. Vi ste uvek primer nekome. Nekome ko u vama vidi uzora, idola, oslonac,h a to je vaše dete, ili unuk/a, ili sestričina ili kumić.

Vaše ponašanje prema ljudima oko sebe je primer tom malom biću za koje ste odgovorni. I vi zapravo pravite generacije takvih ljudi. Ono što prenesete na vašu decu, ona će preneti na svoju i tako dalje.

Nikad ne znamo koliko je nekom teško, isto kao što ljudi ne znaju koliko je teško nama.

Imala sam jednu neprijatnu situaciju jednom ispred supermarketa Lidl, gde sam izlazila sa punim kolicima i ubacivala ono što sam kupila u auto, a muž je bio ostao sa ćerkom u autu jer je spavala pa da je ne budimo. Jedna starija žena prolazila je pored nas i glasno komentarisala:

„Pa da, samo žena vuče i tegli i gura puna kolica a muškarci sede u autu i čekaju, otpašće im noge da izadju.“

Pogledala sam u gospodju koju ne poznajem, šokirana prvo zašto ima potrebu da komentariše kad nas ne poznaje. A onda odgovorila: Znate gospodjo, moj muž je u invalidskim kolicima vidite ( pokazivala sam joj kolica u gepeku) ali inače uvek izadje, eto ostao je sad jer nam ćerka spavala pa da je ne budimo baš ako vas zanima.

Ona se nakon toga mnogo izvinjavala.
A ja sam se samo pitala , odkud ta potreba da komentarišemo nečiji život kada ne poznajemo?

Verujem da ima muškaraca koju svale sve na ženu i koji ostaju u autu dok žene tegle. Verujem da ima raznih. Ali odkud potreba da osudjujemo bez da znamo situaciju?

Ali zato kada vidimo da neko juri devojku sa pištoljem tada smo zaledjeni i ne reagujemo. Zato kada vidimo nasilje na ulici prolazimo pored kao da se ništa ne dešava.

Kuda ide ovaj svet?

Hajde da budemo primer dobrote, ljubavi i poštovanja. Sutra kad izadjete i krenete na posao nasmešite se prolazniku, pozdravite ljubazno radnika na pumpi, nemojte psovati bakicu što sporo prolazi pešački jer ne znate kakvi će te vi biti u starosti, poželite dobro jutro svakom koga sretnete sa osmehom.

Budite dobar primer vašoj deci i učite ih da budu dobri i ljubazni.

Uvek tu za vas @majke_paničarke !