Nismo ni osetili da je Nova godina već pred nama, a već sada se vidi da je on postao pravi dečak. Ponekad se pitam da li nama, roditeljima, teže padaju prekretnice poput rastanka od dude, coke ili samostalnog uspavljivanja?

Do juče nisam mogla ni da zamislim kako će to malo čudo jednog dana zaspati bez ljuljanja i coke. Uvek mi se javljala ista misao: šta će raditi s njim u vrtiću kada ne bude želeo da spava bez mame i coke? Znam da ne manjkaju komentari vezani za naše dojenje i spavanje kod mame i tate u krevetu. Poštedećemo sebe takvih komentara jednom rečenicom: „Prvi put imam dete i ne znam drugačije, radim onako kako osećam.“

Samo kada se setim svih negativnih komentara na račun dude, posebno onih tipa da je nikada neće ostaviti. I gle čuda, danima smo pričali o tome kako bebe oko nas imaju dudu, a da je on već veliki dečak i da je vreme da se duda ostavi. Poslužila je nama, ali sada je nekom drugom potrebnija i vreme je da je damo onome kome je potrebnija.

Tako smo jedne večeri odlučili da pokušamo da prebrodimo noć bez dude. Pogledajte samo koju reč koristim „prebrodimo“. Kao da ćemo mesec dana živeti bez struje i vode. Ali u glavi roditelja to jeste veliki izazov. Jer svi znamo kakve su očekivane reakcije kada dete ne dobije ono što želi.

Cokao je i zaspao bez traženja dude. Pomislili smo: super, hajde da vidimo kako će dalje biti. Kao i obično, budio se dva–tri puta, čak je rukom tražio dudu po krevetu. Nije je bilo, pa se ušuškao na coku. I tako je noć prošla. Dovoljan znak za nas da nema nazad. Do tada je znao da uzme dudu sam i stavi je u usta, pa da tako po sat vremena spava s njom.

Tokom dana je nekoliko puta pitao: „Gde je duda?“ Na to je dobijao odgovor da on više ne koristi dudu i da ju je koristio dok je bio beba. Poznato nam je da deca nemaju pojam o vremenu, što je u ovakvim situacijama na našoj strani.

Deo naše pripreme bio je i da bacimo ostale dude. Odlučili smo da ostavimo jednu „za svaki slučaj“ – malu dudu bez boje, sa motivom naslikane lisice. Od početka smo koristili „Mam“ dudu. Osteopata nam ju je preporučila, jer je tokom pregleda probala više različitih duda i rekla da ta trenutno najviše odgovara našem sinu i da pomaže jačanju mišića vilice. Na pregled kod osteopate poslati smo zbog stegnutih mišića usled porođaja vakuumom. Više o tome u nekom drugom blogu.

Duda nam je bila sigurnost, uvek pri ruci kada zatreba. Naravno, pazili smo da ne preteramo i da mu ne bude stalno na dohvat ruke. Tokom prve godine svakodnevno smo je sterilisali, a kasnije na svaka dva–tri dana. Kako živimo u inostranstvu i često putujemo, dok smo se navikavali na duge vožnje, duda je uvek bila pri ruci. U kolima je čak imala posebno mesto, u slučaju da drugu zaboravimo.

Sećam se jednog putovanja kada je naš sin, kroz plač, izgovorio: „Daj, mama, dudu!“ Iskreno, ubila sam se tražeći je. Verovatno ju je negde bacio pored sedišta. Traženje je trajalo čitavu večnost. Plač se nije smirivao. Nakon što sam bila ubeđena da sam svaki ćošak u autu pretražila, okrećem se sinu s namerom da mu kažem da je nema. U tom trenutku vidim da je drži u ruci. Prekidam njegov plač rečima: „Mili, duda ti je u ruci.“ Shvativši da mu je duda sve vreme bila u ruci, dugotrajan plač zamenilo je glasno smejanje. Tu situaciju i danas prepričavamo.

Ako bih iz ove priče izdvojila jednu poruku, to bi bila ova, slušajte svoje dete i sebe. Ne postoje univerzalna pravila ni tačno vreme. Postoji samo ono što u datom trenutku osećate da je ispravno za vašu porodicu. Duda je ostala iza nas, a pred nama su neke nove, veće stvari. I još jedan mali dečak koji raste brže nego što smo spremni da priznamo.

Vaše @majkepanicarke