Svuda oko nas se dešavaju sranja.

Rečnik? Kako drugačije opisati sve ovo što čitam i proživljavam svaki dan.

Umrlo je dete od pet godina. Umrlo je dete na operaciji krajnika. Devojčica od rekla bih 3-4 godina obolela od tumora. Rodilo se mrtvo.

Proživljavam svaku priču koju pročitam ili čujem i duša i srce me bole za svu tu decu.

Pre godinu dana je moje dete bilo životno ugroženo. Pre godinu dana bila sam očajna, molila Boga samo da preživi.

Znam kako je tim roditeljima.

I kad danas čestitam bilo kome rodjendan, a posebno deci, uvek kažem samo da si živ i zdrav.

Realno, samo to i treba.

Lako će se ispuniti želje za ovom ili onom igračkom, haljinom, cipelama, knjigom, putovanjem. Lako, ako si živ i zdrav. Jer ako nisi, džabe svo bogastvo ovog sveta.

I onda, kada čujem , jao kada ćete sledeće da bude bata , tačno dobijem ospice.

Kada čujem, pa treba jedan sin da bude mamino dete – tatine su curice , zaigra mi oko a jezik zadrhti.

Ne postoje mamini sinovi, a tatine devojčice. Deca nose gene oba roditelja, jer su oba roditelja učestvovala u pravljenju te dece, ma koliko vama dete više ličilo na jednog roditelja.

I ne nije bitno da li je muško ili žensko, nemojte se kiselo nasmejati na treću devojčicu, to je blagoslov, i ne nije mami trojici sinova teško pa joj treba devojčica, ona je srećna jer su joj deca ŽIVA I ZDRAVA.

Ljudi moji, sada , u ovo vreme zaista treba zastati i otarasiti se predrasuda, starih uverenja, i shvatiti, nije bitno ko će te naslediti – muško ili žensko, bitno je da ima ko. Bitno je da ima ko da te sahrani, a ne da ti sahranjuješ svoje dete.

Zvučim grubo? Ne. Nisam. Samo sam realna.

Što više priča čujem moje srce majke takodje plače i saoseća sa roditeljima te bolesne dece, ili onima koji stoje tamo na večnom počinku gde im mesto nije.

A još više me zaboli kad vidim koliko malo cenimo život. Koliko malo cenimo zdravlje. Koliko malo cenimo sitnice.

A sitnice čine život lepšim.

Sitnice govore o nama kao ljudima.

Udaljili smo se jedni od drugih, udaljili smo se od Boga. Mislimo da smo svemoćni. Da nas ništa ne dotiče.

Ako neko dete proživljava nasilje od vršnjaka ili ne daj Bože vaspitačice u vrtiću, umesto da se zamislimo u kakvom svetu živimo, ko nam uči decu, da nešto preduzmemo i pomognemo tim roditeljima mi samo okrenemo glavu i idemo parolom : Ne dešava se to mom detetu.

Ili ne dešava se to meni.

Da li? Danas je ona ili njeno dete, a sutra si možda ti.

Dovedimo se u red. Osudimo nasilje. Pomognimo bolesnima. Budimo saosećajni.

I na kraju, otidjimo u crkvu, upalimo sveću za zdravlje naših voljenih, učimo decu da idu na liturgiju i budimo blizu Boga.

Jer ovo je ludo vreme, iako se ne držimo zajedno, ako nismo uz Boga, zaista ne znam šta da očekujemo više od propasti.

Budite nam dobro. Uvek tu za vas vaše @majke_paničarke