Kažu da smo razmaženi.
Da ne znamo da živimo.
Da smo lenji i uobraženi.
Da smo navikli da nam roditelji sve završe.

Kažu da smo rodili decu pa onda shvatili kolika je to odgovornost.
Da ćemo decu razmaziti.
Da ih nećemo lepo vaspitati.
Da je nama sve danas lako jer imamo sudomašinu, mašinu za sušenje veša, kafe aparat, robote usisivače.

Kažu da ne znamo da vodimo domaćinstvo.
Da živimo na telefonu i tako vaspitavamo decu.
Lako je nama.
Kažu.

A činjienjice?

Činjenice su da milenijalci podižu decu u najstresnijem, najizazovnijem i najskupljem vremenu.

Ne slažete se?

Moja baka nije radila. Bila je domaćica. Deda je radio u banci. I kad je moja majka odrasla pridružila se dedi. Tetka je otišla u svet medicine. Deda je sam kupio plac, sagradio kuću, odškolovao dve ćerke. Moja majka i tetka su imale jedno lepo i bezbrižno detinjstvo i odrastanje. Kao i period zapošljenja.
Nevolje su počele tek kasnije, kada sam ja imala negde oko 12 godina. Tada je mama ostala bez posla i krenulo je da se kotrlja – nizbrdo.

Da li danas od jedne plate se može otplaćivati kuća? Nama su potrebne dve plate samo za osnovne životne potrebe i plaćanje računa. Počev od pelena, nege, pa do knjiga za školu i vannastavnih aktivnosti sve košta trostruko više nego pre 20 godina.

Dobijamo komentare da smo razmaženi, neorganizovani, ali istina je potpuno drugačija. Živimo u ekonomskom i društvenom trenutku koji nije ni nalik ni jednom vremenu do sada.

Da imamo društvene mreže i internet, koji nas mnogo zatupljuju ako ne koristimo kako treba. Ali zar ne mislite da je cilj te propagande upravo to? Da nas razdvoji jedne od drugih, da više nema druženja i igre do mraka na ulici, da nas zaglupljuje? Kako mislite da je nama danas kada sve to imamo i trebamo da se izborimo da iskoristimo na pravilan i koristan način? Mnogo je većih izazova nego 80 i 90-tih.

Nekada su kuće bile pune. Različiti niz generacija, od prabaka i pradeka čak. Mladi roditeljj imali su punu pomoć u kući i oko deteta. Danas ostavljamo decu u celodnevne boravke jer ih nemamo kome ostaviti na čuvanje.

Znam, sad će neki stariji reći to je zato što smo birali da živimo sami.

Da, birali smo. Neke životne okolnosti i možda nečija narav je dovela do toga. Činjenica da je vreme uticalo na sve.

A o odlascima u inostranstvo da ne pričamo.

Sav teret je pao na dve osobe. Ili na jednu.

I onda kažete da je nama lako?

I uprkos svim zgodama i nezgodama i vremenu u kojem radimo i po dva posla ili u tudjoj zemlji radimo po ceo dan, mi smo više posvećeni deci. Više vremena provodimo sa decom, pričamo, igramo se sa njima i pomažemo im da se razviju u jednu emotivnu, vrednu i dobru osobu.

I to je dokazano. Ako ne verujete statistici, udjite u dublju priču sa nama.

Iako radimo mnogo više, mi smo tu za našu decu. Tu smo za svaku njihovu suzu, za svaki njihov osmeh, za svaki pad i uspeh. Naša deca su vidjena. Cenjena. Pokazujemo interesovanja za njihove želje, tuge i osmehe. Mnogo više čitamo i učimo o dečijem razvoju i fizičkom i mentalnom, ali i emotivnom.

Da li znate da smo mi prva generacija koja se ne uporedjuje sa komšijom već sa celim svetom?

Pritisak društvenih mreža dovodi nas do toga da gledmao „savršene instagram mame“ koje imaju dvoje-troje dece, savršene slike, blistave kuće, rade po dva posla, deca do pet godina govore dva jezika i treniraju tri sporta. Ako nismo spremile kolač koji je apsolutno zdrav i dekorisale kafu koju verovarno nećemo popiti, nismo uspešne. Ako smo izgubili strpljenje i vikali nismo dovoljno dobre mame. Ako nismo smirene i nasmejane i uvek doterane – podbacile smo. To nam nameću društvene mreže. A društvene mreže čine samo 1% života. Šta je iza kamera mi ne znamo.

Zato, mi majke paničarke prikazujemo realan život. I vrlo često u pozadini možete videti nered. Možete videti i nas umorne i bez šminke ali zaista srećne. Da, imano i mi probleme i loše dane, ali u suštini, smo zahvalne na onome što imamo i srećne. Pa nema veze što kuću nismo danas stigle da spakujemo tip top ili što smo spremile brzinski ručak. Bitno je da je srce na mestu❣️

Možda delujemo ponekad zbunjeno i neorganizovano, možda smo i dekintirani i pod stalnim stresom i u žurbi, ali mi smo generacija koja radi nešto revolucionarno.

Mi smo generacija koja ne piše neko novo poglavlje, već sasvim novu knjugu o životu i roditeljstvu.

Mi smo generacija koja prekida lanac.

Mi smo generacija koja uči decu da su emocije u redu. Da nema razlike izmedju sina i ćerke. Da naslednici su i muško i žensko.

Mi smo generacija koja ne uči decu da ćute. Da trpe. Koja ne govori : “ ja sam te rodila ja ću da te i …“

Mi smo generacija gde su i očevi deo porodice, prisutni u životu dece od samog rodjenja. Aktivno učestvuju u odgoju dece od promene pelena do emotivne podrške.

Mi smo generacija koja žrtvuje svoj mir da bi naša deca živela u miru. Gredimo emocionalnu bolju budućnost. Gradimo zdravu porodicu.

I ne, ovaj blog nije kritika prethodnih generacija. I ne, ne kažemo da su naši roditelji sve pogrešno radili. I same koristimo odredjene metode od naših roditelja i baka. Ali biramo one korisne i ispravne, a odbacujemo one loše i nekorisne bez straha.

Ovaj blog ima za cilj da vam kažemo:
Nismo razmaženi. Mi smo borci.
Mi smo heroji našeg vremena!

Drage naše majke paničarke, vreme je teško, ali vi ste savršene mame svojoj deci❣️

Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke!