Dosta pratimo društvene mreže i često baš tamo pronađemo inspiraciju za pisanje bloga 🥰 Ovih dana nam je iskočio video Milana Maglova i tu smo se pronašle u svakoj izgovorenoj riječi. Opet smo se podsjetile koliko je zapravo lako osuditi nekoga dok nemaš pojma šta nosi na svojim leđima.
Da se razumijemo, protiv smo svake vrste osude, ali hajde da budemo iskrene… svima nam je makar jednom prošlo kroz glavu ono čuveno “ja to ne bih tako”. I onda se desi život 😁 I uradiš baš to.
Dok ne postaneš roditelj, nisi ni svjestan koliko stvari zapravo ne znaš. Gledaš sa strane i misliš ma lako je to, moje dijete sigurno neće raditi to i to. Ja ću drugačije. Ja ću bolje.
A onda postaneš roditelj.
I shvatiš da radiš sve ono za šta si nekada bila sigurna da nikad nećeš.
I znaš šta? To je skroz u redu ❣️
U redu je ponekad pustiti crtani.
U redu je staviti dijete u ogradicu da se igra dok pokušavaš popiti kafu na miru.
U redu je nekad dati slatkiš.
Zaista, u redu je.
I razumijemo kada to ne razumije neko ko nema djecu. Neko ko još nije prošetao u našim cipelama i nema pojma kako izgleda dan koji traje 24 sata bez pauze.
Ali znaš šta ponekad zaboli još više? Kada počnu da pametuju druge mame.
Da li će moje dijete oslijepiti jer mu ponekad dam telefon dok sjedimo u kafiću da ne bi divljalo? 😅 Jer je umorno. Jer mu je dosadno. Jer je dijete.
Uvijek će se naći neko da kaže da dijete treba da je u parku, a ne u kafiću.
A šta ćemo sa mamom koja je 24/7 tu? Koja samo želi da sjedne sa drugaricom i popije tu jednu mrcenu kafu?
Jer istina je ta, da ako sam postala mama, nisam prestala da postojim. Nisam prestala biti ljudsko biće. Djetetu tih 20 min u kafiću neće ništa značajno promijeniti, ali mami ispuniti dan sigurno hoće 🥰

Priznajemo, i mi smo imale te “nećemo nikad” faze, ali tek kad postaneš roditelj shvatiš koliko te to iskustvo promijeni.
Ja sam, recimo, od početka govorila da neću da je razmazim… pa sam je razmazila 😁 I nek sam.
Govorila sam i da će spavati u svom krevetu jer će svima tako biti udobnije. Pogodite gdje sada spava 😅
Kad sam pitala moje Majke paničarke šta su one nekad govorile, odgovori su bili baš zanimljivi. Ivana kaže da se uglavnom pridržala svega što je planirala, dok je Maja priznala da je u nekim stvarima potpuno popustila.

Govorila je da će njeno dijete spavati u svojoj sobi.
Da neće praviti tri različita ručka.
Da neće trčati kod ljekara za svaku sitnicu.
I da sigurno neće dozvoliti da dijete vrišti nasred ulice ili prodavnice, nego će znati kako da ga odmah smiri.
A danas je ponekad u fazonu: vrišti slobodno, razumijem da tek uči šta je ljutnja i bes, stvarno me ne zanima šta će drugi misliti.
I iskreno, tako i treba.
Djeca će uvijek pokušavati da pomjere naše granice. To im je posao. A naš je da biramo svoje bitke i sačuvamo razum koliko god možemo.

Sad nam vi recite, gdje ste vi popustile? Šta je to za šta ste nekada govorile da vi to nikad ne biste, a ipak ste uradile? 😅 Pišite nam, baš volimo da čitamo vaše poruke i iskustva.
Vole vas vaše @majke_panicarke ❣️