Zeliš li da dojiš?
Bilo je jedno od pitanja koje je postavila medicinska sestra nakon tri sata od porodjaja.
Odlučno sam dala potvrdni odgovor.
Usledilo je sledeće. Zašto se nisi pripremila za masazu grudi pre dokaska u bolnicu. Primerila je da ne radim masazu,onako kako ona očekuje. Preplavio me osećaj stida, kako nisam naučila i usavršila pripremu na samo dojenje. Pogledala je moje grudi, pritisnula bradavice i ustanovila da ima mleka. Pokazala mi je kako da drzim bebu, bolje reći kako da beba lezi pokraj mene, i da tako u lezećem polozaju u početku dojimo. Odmah mi je dala veštačke bradavice, po njenom mišljenju tako će lakše funkcionisati. Moj mali miš nije imao snage da vuče, bio je tokom čitavog dana pospan i umoran od teškog porodjaja koji smo imali, a i sigurno ga je dohrana zasitila, jer je tog dana ujutru dobio dohranu kada su nas vratili u sobu iz porodjajne sale. Svakog puta kada bih ga naslonila na dojku, osetila sam njegove usne i blagi osećaj kao da vuče, a istovremeno stezanje materice u tom momentu. Obavestila sam sestru, rekla je da je to normalno. Da je onda dojenje na pravom putu. Stavljala sam ga često na grudi, pogotovo zbog kontakta koza na kozu. Kada bi zaplakao umirio bi se na siki. Pokušavali smo do sledećeg dana, gde su već primetili pad tezine, nisu mu dali dohranu, ostavili su da pokušamo još par sati. Bila sam uporna, a i puna straha da on ne uzima onoliko koliko mu je mleka potrebno. Iako znamo da je bebin zeludac u prvih 24 do 48 sati jako mali.
Moja beba je bila konstantno umorna, čim bi se naslonio na coku, odmah bi zaspao.
Nakon par sati, sestra je došla da prekontroliše tezinu bebe. Nije ništa rekla, već se posle par minuta pojavila sa flašicom dohrane u ruci.
Pomislila sam gotovo je sa našim dojenjem, nisam dovoljno dobra mama koja ni dete ne zna podojiti. Očiju punih suza, uzimam flašicu, i dajem svojoj bebi, koji je bio baš gladan. To me je još više pogodilo i dotuklo. Kako nisam znala da on ne sisa kako treba. A sa druge strane sam bila srećna što je sada sit. Muz me je drzao za ruku, i tešio, a suze su same išle. Izgovorila sam, da li je realno da posle svega , posle teškog porodjaja sada i ovo?
Slomila sam se, plakala sam. Osećanje da nisam dorasla tome da dojim svoju bebu, bio je moj najveći poraz u zivotu, koji sam dozivela.
Naša Ivana me je tešila, i prizila snage da ustanem i dodjem sebi. A da nije bilo muza sa mnom u sobi, bilo bi mi još teze.
Stigla je sledeća flašica nakon 3 sata. Beba je popila mleko, i ušušksla sam ga pored sebe, zagrlila tako jako, da sam čini mi se tada postala svesna da sam njegova mama. Polako umorne oči od suza više nisu mogle izdrzati, i svo troje smo ubrzo zaspali.

Ujutru nas je probudila draga zena kojs je zaduzena za podelu obroka, koja nam je donela doručak, moram priznati da smo uzivali tih dana , i radivali se njenom dolasku sa hranom. Pozeleli smo da i kući neko tako sprema za nas. Podsećala nas je na onu tetu iz crtaća Tomi i Džeri, onu što uvek pravi pitu.
Za njom je došla i sestra sa dohranom, obavila sve što je potrebno za jutarnju vizitu. Dalje pokušavanje dojenja više niko nije spominjao, osim nas koji smo pokušavali sa minimalno nade, da li će uopšte uspeti?
U konsultaciju nam je dolazila fizioterapeut, koja je radila vezbe misica lica i ramena sa našom bebom, jer su rekli da je malo kriva vilica zbog toga što je rodjen vakumom. Pa je došlo do stegnutih mišića. Što moze biti još jedan uzrok otezanog dojenja.
Zamolila nas je da joj damo cuclu , koju smo poneli, tako je vezbala sa njih hvat. Dragi moji tako smo i uveli dudu.
Na vratima sobe, kao andjeo pojavila se ona, naša doktorka. Čestitala nam je, ujedno i mom muzu 30 rodjendan, koji je proslavio sa nama u bolnici.
Iako smo bili slomljeni i tuzni zbog osećaja da nismo dorasli ovoj ulozi, ne prepoznati da dete ne siše kako treba, i kao rezultat gubitak na tezini oko 200g. Obradovala sam muza, a beban tatu, porukom ispisanoj na papiru „ Najboljem tati i muzu srećan rodjendan“
Doktorki smo ispričali naše poteškoće oko dojenja. Rekla mi je da legnem, pogledala je moje grudi, i izgovorila ovde ima mleka, ne mogu vam opisati taj osećaj sreće, mozda ima nade!
Doktorka je napustila našu sobu, izgovarajući reči u hodu, pomalo oštrog glasa „ Odmah se vraćam.“
Nakon samo par sekundi, u sobu su ušle sestra i pretpostavljam buduća koleginica koja je na praksi, sestra je u ruci drzala pumpu za izmuzivanje mleka. Bila je ne tako ljubazna, dala mi je pumpu i pokazala gde se uključuje uz kratko upustvo za upotrebu. Ceo pribor oko pumpe je bio za jednokratnu upotrebu, poput creva, levka, flašica i mekanih cucli koje su predvidjene za te flašice. Dok je muz drzao našu bebu, pokušala sam da se izmuzem, kao po kap je izlazila, zute boje, zlata vredne. Evo ga!!! Ja imam mleka!!
Osmeh na našim licima se vratio. Obavestili smo sestru i dogovorili se da ćemo nakon svakog izmuzivanja odneti njoj, da bi dodala dohranu koliko nedostaje. Počeli smo sa 10ml mog mleka, a ona je tog dana dodavala još 10ml. Muz i ja smo se uhvatili za ruke i izgovorili – Mozemo mi to!
Kao i više puta do sada, sastavili se i bacili se na timski rad. Da bi beba dobila flašicu na svaka tri sata, bilo je potrebno napraviti plan. Što smo i uradili, u njegovom telefonu je pisao u koje vreme počinje sledeće izmuzivanje, pre toga nešto pojesti, i popiti čaj za dojenje. Dok sam ja zauzeta izmuzivanjem, on je bio oko bebe. Po završetku izmuzivanja, preuzimao je moje mleko, i nosiio kod sestre da doda dohranu. Da se mleko ne bi ohladilo vraćao se brzim koracima, beban je svakog puta sve popio, pa bih ga nakon flašice stavljala na siku. Kako bi dalje vezbali. Nakon toga nam sledi sat i po vremena pauze, pa onda polako pripreme za sledeće izmuzivanje. Sa svakim sledećim količina mleka se povećavala. Nakon drugog dana bili smo iscrpljeni, zaspali smo posle ručka, sanjajući da moj muz hoda prema meni na drugoj strani ulice, podigla sam ruku da ga pozdravim, i probudlila sam se, shvativši da on lezi u svom krevetu odmah pored mog i smeje se mojoj podignutoj ruci.
Kako smo se smejali tog trenutka. Naša beba nas je počastila osmehom. Znali smo da smo na dobrom putu, puni uzbudjenja nadajući se da ćemo sutra ići svojoj kući. Dan je prolazio, izmuzivanje je išlo i više nego dobro. U večernjim satima nas je obišla jedna sestra, koja je pohvalila našu timsku borbu, što je rezultiralo motivisanjem nas, dala nam je vetar u ledja.
Osvanulo je, vizita ulazi u sobu, čujemo okretanje točkića kolica na koja se nalazi vaga za merenje, muz i ja se gledamo sa knedlom u grlu. Uzimaju bebu i spremaju je za merenje, svaki sekund traje duplo duze. Spuštaju ga polako, i čujemo sestru kako izgovara 150 grama za dva i po dana, odlično je napredovao. A mi skočili od sreće, vreme je da se pakujemo i idemo kući. Dali su mi potvrdu sa kojom mogu iznajmiti indentičnu muzilicu, koju ću kući koristiti.
Ako vas zanima kako je ceo proces uspostavljanja dojenja funkcionisao u kućnim uslovima, uskoro stize nastavak bloga.

Vaše @majkepanicarke