Emocije se skupljaju, oči su pune suza, za samo par dana puni dve godine. A kao da je juče bilo, kada sam ga uzela prvi put u svoje naručje. Kako usporiti vreme i još više prigrliti svaki trenutak? Iz dana u dan prerasta moje ruke, dok sam mislila da će celu večnost biti samo u mojim rukama, dok su mi govorili „ ne navikavaj ga na ruke“. Srećna sam što je bilo tako, i što sam ga satima, danima, nedeljama i mesecima držala u rukama. Dok je sudopera puna sudja čekala, korpa puna veša i sve ostale kućne obaveze. Ja sa sam samo u njega gledala. Sve ostalo je bilo na čekanju. Dok sam se okrenula, već smo u pripremama i organizaciji drugog rođendana. Ne znam ko se više raduje dekoraciji, torti, gostima i slavlju on ili ja?

Ovoga puta tema su, naravno, bageri i gradilište. Sve smo prikupili što smo zamislili, sada je ostalo samo da sve realizujemo. Nadam se da će, kada odraste i sa uzbuđenjem bude proslavljao svoje rođendane, ostati ta navika da je taj dan, kako za njega tako i za nas, poseban. Da će se uvek radovati svom rođendanu i slaviti ga onako kako bude želeo. 

Hajde da se vratimo na početak naše druge godinice. Tada sam strahovala da li će moje dete prohodati, jer smo imali pokušaje i padove. Hod se mesec–dva nakon prvog rođendana stabilizovao, a govor se razvijao u jako dobrom smeru. Već sa 18 meseci sklopio je par rečenica od dve reči. To je odličan temelj, jer, kao što znate, mi živimo u inostranstvu, gde je neophodno naučiti jezik te zemlje. Da ne bi došlo do čestih situacija u kojima se deca zbune usled dva ili više jezika i prestanu da govore do svoje treće ili četvrte godine. Dali smo sve od sebe da prvo nauči maternji jezik, a sada, kada postoji osnova, možemo krenuti i sa stranim.

U međuvremenu smo pokušali privikavanje na vrtić, malo posle prvog rođendana, ali tada nismo bili spremni. Da li znate da sam to doživljavala kao lični poraz? Možete pročitati našu priču u blogu „Mama, nisam još spreman“. Da vam ogolim dušu u momentima kada smo prolazili kroz period adaptacije, kada smo i on i ja patili dok su nam svi govorili da tako mora, jedino za čim se kajem, i verovatno ću se kajati celog života, jeste to što sam dozvolila da to traje mesec dana. Ne računam tri nedelje kada smo bili zajedno u vrtiću ili kod kuće nekoliko dana prehlađeni. Kajem se što nisam poslušala svoje dete i svoje srce i odmah prekinula. Ipak, na kraju se sve rešilo. Uključio se baba servis. Vratila sam se na posao, a on je moj povratak prihvatio odlično. Vidim da je taj vrtić stvorio gard u njemu, mesec dana kasnije, kada smo prolazili pored njega, samo je izgovarao: „Ne, ne, neće.“ Onog trenutka kada sam otvoreno počela da pričam o tome, majke oko mene su počele da dele svoje priče. Čak i na poslu imam koleginice koje su prošle ili prolaze kroz istu situaciju. Kako smo čudan narod, ako nešto ne uspe iz prvog puta, kao da drugi ne postoji. Ovo je bila naša lekcija da je sasvim u redu ako nešto ne funkcioniše odmah. Da je sasvim u redu napraviti pauzu, i pokušati kasnije.

Tokom ove godine uživali smo u novim izazovima, putovali koliko nam je vreme dozvoljavalo. Bili smo na moru, bilo je predivno. Odjednom, pored nas je mali dečak, a ne više beba. Bili smo gosti na brojnim slavljima, poput svadbi i krštenja. Iskreno, imamo već nekoliko pozivnica i za ovu godinu 😅 i baš se radujemo. Mi smo tip roditelja koji svoje dete vode svuda sa sobom. Da li je nekada drugačije nego što planiramo? Jeste, naravno. Bude izazovno. Ali situacija se smiri i dođu oni predivni trenuci za pamćenje. Sve to ima svoju draž. Ni život nije prava linija, već ima oscilacije, tako i dan sa detetom.

Znam da mnoge mame zanima kako funkcioniše naša ishrana. Moram priznati da je bilo dana kada zovem moju Ivanu i kukam kako moje dete ne želi da jede, i to traje po dva–tri dana. Nakon par takvih epizoda, suza i briga, a još kada se spoji da smo bili u kontaktu sa nekim ko je prehlađen… Hajde vi objasnite majčinom mozgu kako da ga „nateram“ da jede da mu ne bi pao imunitet i da se ne razboli. Navika obroka se ustalila, sada upita slatkim tobom „Šta ima za ručak?“ Sećam se i perioda kada je imao 13 meseci, kada su mi u vrtiću skrenuli pažnju da nije u redu što ne jede sam i što pije iz flašice sa slamčicom, već bi trebalo iz čaše. Osećala sam se grozno i bespomoćno. Danas mogu da kažem da često jede sam, ponekad traži pomoć, što je sasvim normalno. Naučio je da pije iz čaše onda kada je bio spreman.

Dojenje pred spavanje,uspešno smo zamenili novim načinom uspavljivanja. Ali o tome u narednom blogu.

Za dvogodišnjake su karakteristični takozvani tantrumi, ni nas nisu zaobišli. Iako je ponekad veoma izazovno, posebno kada vas prate realne životne situacije, udahnemo i shvatimo,  ovo je proces. Njemu je tada to najveći problem, na primer, parkiran motor onako kako on želi da stoji, a tata ga baš tada pomeri. Njemu to nije ništa manje važno nego što je nama račun za struju koji je upravo poštar dostavio. Dete ne zna , za malo manje i malo veće izazove..njemu je njegov najizazovniji. Što otvoreno i pričamo sa njim, kao i  o emocijama. Zagrljaj rešava mnogo toga. Dovoljno im je da znaju da su pored nas sigurni. Nije uzalud rečeno da su najintenzivnije emocije sačuvane za roditelje, tu je njihova najveća sloboda da sve izbace. A mi roditelji sakupljamo sve više iskustva, i učimo kako postupati u takvim situacijama.

Pored tantruma, faza negacije nam jako poznata, gde je sve „ne i neću“ i faza bacanja. Jednom je bacio daljinski upravljač, kako sam se nalazila ispred njega, pogodio me. Samo sam ga odvela do sobe i sela sa njim na podu, plakala sam, rekla da me boli, i da to ne radimo. Bila sam besna i tuzna, zašto je moje dete to uradilo? Takve situacije se više nisu ponavljale. Samo kada nešto pokuša da baci, izgovaramo „ Mi ne bacamo“, ili „male loptice mogu u koš“ tako da funkcioniše.

I kada sve to sagledam, na svakom koraku čujem pohvale kako je naše dete lepo vaspitano, kako zna da pomogne drugima, kako lepo priča sa odraslima, kako zna da sačeka da drugar završi igru pre nego što uzme igračku, ili da čeka strpljivo u redu na kasi. Verujem da kao i svaka mama, tada pomislimo da smo „ super mame“ , a onda uslede situacije gde pomislimo da smo sve uradile pogršno, i osećamo se kao manje dobre mame. A zapravo i mi učimo kako pratiti našu decu. Skoro sam od jedne mame čula, koja ih ima troje, sa svakim sam u svakoj fazi otkrila novi deo sebe. Toliko brinemo o našoj deci, preispitujemo sebe i njih, imamo osećaj da se nijedna faza nikada neće završiti. A onda, dok trepnemo, sve što nam je delovalo nemoguće naši mališani savladaju.

Pred nama su novi izazovi, o kojima ću tek pisati između ostalog i navikavanje na nošu. Radujem se budućnosti koja nam sledi tokom narednih meseci.

Ono što je najvažnije jeste ljubav i odnos koji gradimo kroz sve dečije faze. To je trag koji ostaje u njihovim životima. Gledajući nas, oni sve uče.

Da li je moje malo čedo i dalje mamina maza? I te kako. 🥹
Sada jasno kaže: „Mama, želim da se mazim“, a mama istog trenutka sve ostavlja i grli.

Jer takvi trenuci su sve…

Kako je vaša druga godina izgledala, šta je ostavilo poseban trag i sećanje na taj period? Pišite nam vaša iskustva.

Vaše @majkepanicarke