I stvarno to mislimo. Koliko toga ima tu neobjašnjivog da nam je sve to fascinantno! Koliko smo mi zbog njih zapravo slični našim bakama, prabakama, precima koje nismo nikad upoznali, a za koje možda nikad nismo ni čuli.
Sve je to super, ali ne treba zaboraviti da uz to nasledjujemo i pojedine bolesti. Manje-više svaka druga osoba naslijedi nešto od svog roditelja ili bake i deke bilo da je to dioptrija, problem sa sluhom, štitnom ili nešto deseto.

Zašto ovo pričam?
Onaj ko je ikad imao priliku da mu doktor kaže da ima problem koji je u većini slučajeva nasledan, zna da ti u tom trenutku ne padne na pamet: „Šta sad da radim?“
Nego odmah:
„Da li ću ja svoje dijete uvaliti u isti taj problem?“
Već se u tom momentu smatraš odgovornim, kao da si ti nešto svjesno „prebacio“, iako to nije tvoja krivica nego dio tvog genetskog koda.

I tu negdje počne onaj poznati pritisak u grudima.
Ne brineš toliko za sebe…. prosto navikneš se, preguraš, nosiš se s tim.
Nego pomisliš: „Bože, samo da ovo moje malo biće nikad ne mora da prođe kroz isto.”
I tu je najveći teret roditeljstva: osjećaj odgovornosti za nešto na šta zapravo nemaš potpunu kontrolu.
Ali ono što sam shvatila, i što mi je trebalo vremena da prihvatim, jeste da genetika nije nešto što je samo tvoja zasluga. Na neke stvari prosto ne možeš da utičeš. Isto tako, to što nosiš određeni gen ne znači da će on ikada „progovoriti“.
To što ti je ljekar rekao da je „nasledno“, ne znači da će i tvoje dijete to sigurno imati.
Geni su samo početna šifra.
A sve ostalo… to se gradi.
Način života.
Navike.
Praćenje zdravlja.
Iskustvo.
Ljubav.
Podrška.
I sve ono što mu pružamo svakog dana, a što nijedan gen ne može da prevazidje.
Zato sam sebe pitala: „Šta ja stvarno prenosim svom detetu?”
I odgovor nije bolest, nije predispozicija, nije problem.

Prenosim joj snagu.
Prenosim joj nežnost.
Prenosim joj otpornost koju sam i ja nasledila od svojih.
Prenosim joj sve što sam naučila i sve što ću tek naučiti.

I kad se tako pogleda, shvatiš da nijedno dijete ne dobija samo ono „genetski zapisano“.
Dobija i ono što ti svakog dana živiš, radiš, govoriš, pokazuješ.
Dobija mamu koja brine, koja pita, koja vodi računa i to već na pola smanjuje šansu da se bilo šta loše ikada razvije.
Jer na kraju, dijete ne gleda samo u naše gene.
Gleda u nas. Kako se ponašamo, kako govorimo, kako živimo! Ako se ne čuvamo, nema tog gena koji nas može spasiti, a isto tako je i kad se čuvamo . Ako naučimo dijete zdravim životnim navikama i da poštuje život koji joj je dat sigurna sam da će sve biti drugačije ❤️

A vi? Kakva je situacija kod vas?
Da li ste se ikada zapitali šta ste nasledili, i da li će vaše dete naslediti isto? Pišite nam u komentarima, baš nas zanima vaša priča. Vaše @majke_panicarke ❤️