Dok govorimo o vraćanju u klupe, polazak u prvi razred, polazak u vrtić želimo se osvrnuti na naše osećaje.

Da, deca su preplavljena novinama, strahom, uzbudjenjem, osetljiva su. Ali na kraju dana to su deca – ona se jako brzo prilagodjavaju, jako brzo uče i njima prija red i disciplina, rutina. Uz pravu podršku roditelja, prisutnost, ljubav, pažnju i razumevanje uspeće da savladaju prepreke. Jer kada shvate da je vrtić mesto gde će se igrati, družiti i spavati dok mama ne dodje po njih i nastave sa još igre i uživanja, kada preguraju to razdvajanje i ukapiraju da će roditelji uvek doći po njih za njih će uživanje početi. Neki pre, neki kasnije, ali savladaće.

A vi dragi roditelji? Hoćete li ikada stići da „prebolite“ to što se odvajate, te suze i ruke koje vas grčevito stežu dok ulazite u vrtićku grupu, to što vreme prebrzo prolazi i više ne možete jednostavno da udišete miris vaše bebe i ležite ušuškani?

O Bogu hvala pa deca rastu, razvijaju se kako treba , zdravi su i pravi. 🙏🏼

Sam Bog zna da uživamo u svakom njihovom novom koraku i napretku. 🙏🏼 I veoma smo zahvalne na tome. 🙏🏼

Ali… To ne znači da nemamo emocije. Da ne žalimo što nismo više uživale. Što se nismo više posvetile. Ili što nismo imale još dodatnog vremena da im se posvetimo nego ih tako male sa godinu dana ostavljamo u vrtić zbog posla. Posla na kome si lako zamenljiva, ali u životu tvog deteta ne postoji zamene za tebe. Ne postoji zamena za mamu.

Sećam se tog dana kada sam polazila na posao i morala da je probudim dosta ranije. Bila je zima. Sećam se te knedle u grlu kada sam je ostavils u dežurnoj grupici sa rečenicom “ Brzo će doći tvoje vaspitačice“, a ona je taj dan prvi put ostajala da spava u vrtiću jer nam adaptacija nije baš išla po redu i planu zbog virusa. Htela sam da iskočim iz svoje kože. Gutala sam knedle do bolnice, suzdržavala se da ne plačem , ma da ne vrisnem.

Bila sam besna na sve. Na državu, na sistem, na sebe, na muža, na vrtić, na grad , na sve. Zašto ne mogu ostati još godinu,dve pored nje. Zašto je ja ne mogu čuvati i učiti prvim koracima, rečima? Zašto ne mogu još da uživam u njenom bebećem periodu? Zašto ne mogu ja da spavam sa njom po podne dok me grli i privija se uz mene?

A onda ceo dan pitanja, da li se smirila, da li je doručkovala, da li se igra, da li se plaši, da li misli da sam je ostavila, da li je spavala, da li je ručala, šta ako joj druga deca sve uzimaju a ona ostane bez i jedne igračke i oseti se usamljeno, šta ako ona ne želi da deli pa je smatraju lošom i kritikuju, šta ako padne i udari glavu? Mnogo, mnogo misli. I naravno da me je poruka od vaspitačica umirila, ali moje misli su i dalje postavljale hiljadu pitanja.

I sada posle skoro godinu dana sećam se tog nemira. I sada posle godinu dana kada sam doživela da me ponovo grčevito steže i ne želi da udje u grupicu sam ponovo proživljavala isto. Ona nema leto, mama i dalje radi i ona mora ući u tu grupicu gde nisu njene vaspitačice već neke nepoznate, nove za nas. I mora se prilagoditi njihovim navikama i pravilima. Meni je to previše za nju bilo. Ali ja nisam imala izbora.

Maja je prošla slično pa i gore. Ostavljajući dete tamo gde se činilo da nije dobro došao jer je vezan za roditelje, jer je emotivan i još uvek mali za neke stvari, ali po njima ipak dovoljno veliki. Plač koji ne prestaje, pogled koji te saseče – zašto moram da ga tamo ostavim?

Tijana se susrela prvi put sa vrtićem pre par dana. Pisala vam je iskustvo kroz storije. Jedva je čekala da krenu i vrtić i da njena ćerkica stekne nove rutine, zanimacije i drugare, a ona da dobije malo više vremena za sebe, ali opet, njeno vreme je bilo kod njene devojčice. Plakala je a ona se pitala da li se smirila, da li se igra, da li je jela? Sada su u fazi da jako se potrese kada joj neko uzme nešto i burno reaguje – kako će to podneti u vrtiću? Kako će je gledati? Hoće li biti najglasnija tamo? Kako će bez nje prvi put posle dve godine? Hiljadu pitanja. Jedan pravi rolerkoster emocija.

Sasvim je normalno da mislimo da se niko ne može brinuti o našoj deci kao mi. Jer zaista ne može. Ne postoji osoba koja jedno dete može voleti više od majke.

I ne, nisu nam deca danas razmažena, deca su deca, i dalje će sve lako prebroditi i prilagoditi se, samo smo mi hrabrije. ♥️

Kako?

Hrabrije smo da priznamo naše strahove i brige, da se više zauzmemo za našu decu, da više govorimo o našim emocijama i bolje ih prihvatimo umesto da ih guramo pod tepih i trpimo!

Ljubav, pažnja, posvećenot, briga i požrtvovanost nisu razmaženost već sastavni deo roditeljstva koji treba da se kaže na glas i koji treba da se ceni i poštuje a ne vodi kao nešto što se podrazumeva!

A vi drage moje, kako ste podnele razdvajanje i polazak dece u nove početke? ♥️

Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke