Uskrs je prošao, ali toplina tih dana još uvek živi u meni, a utisci se još nisu slegli. Praznici su me oduvek vezivali za kuću. Za trpezarijski sto, za mirise koji se šire iz kuhinje, za mamu koja sa ljubavlju priprema hranu, tortu i kolače. U tim trenucima postojala je neka tiha čar ona koja se ne objašnjava, već samo oseća.
Tokom odrastanja, sve smo radile zajedno. Učila sam kroz sitnice, kroz razgovore, kroz njene pokrete. Sve je tako jednostavno bilo za nju, bez ikakvog napora sve pripremiti, i nama izmamiti osmehe na licu. Nisam tada znala koliko će mi ti trenuci značiti kasnije, ali sam ih upijala, kao da sam negde duboko u sebi znala da su važni. Možda sam baš zato oduvek želela da i moje dete oseti tu istu čar praznika koju sam ja imala.
Ovog puta okupili smo se kod svekra i svekrve. Došla je i moja mama. I dok smo sedele zajedno, shvatila sam koliko je vremena prošlo. Koliko godina nismo dočekale uskršnje jutro jedna pored druge. A opet sve je bilo tu. Isti osećaj. Isti zagrljaj majke i ćerke.
Naš maleni dečak uživao je na svoj način u dvorištu, na suncu, u vožnji motorića i bicikla, u smehu koji odzvanja prostorom. U toj jednostavnoj, čistoj radosti detinjstva. Okružen pažnjom i ljubavlju svojih baka. Posmatrala sam ga dok sam pripremala tortu sa jagodama. Njegovu sreću, bezbrižni osmeh, način na koji dotrči po još jedan zagrljaj i tada me je nešto tiho dotaklo. U tom prizoru prepoznala sam sebe. Kao malu devojčicu koja krade zagrljaj svoje majke, tražeći sigurnost, toplinu i ljubav koja ne postavlja pitanja. I tada sam shvatila praznici nisu u savršenstvu. Nisu u tome da sve bude na svom mestu, niti da trpeza bude bogata. Praznici su u onome što ostaje između svega toga. U pogledima. U zagrljajima. U osećaju da pripadaš. U trenucima koji se ne planiraju, ali se pamte zauvek. U onome što nesvesno prenosimo dalje. Jer danas, dok gledam svoje dete, vidim kako se ista priča nastavlja. Na drugačiji način, u nekom novom vremenu, ali sa istom suštinom.
Shvatam da možda nikada zapravo ne odrastemo do kraja. Jer, koliko god godina imali, u nama uvek ostane ono dete koje traži zagrljaj, sigurnost i dom.
U meni i dalje živi onaj mali „cvrčak“, kako moja mama ume da kaže.

Nikada nisam zapamtila šta je bilo na trpezi tokom praznika. Osim omiljenih jela koje mi je mama spremala. Prva pomisao na Uskršnje jutro je mama, kako se kreće kroz kuhinju. Bez zastajanja, bez sumnje. Tada mi je delovalo da sve radi sa lakoćom, kao da joj ništa nije teško, kao da praznici dolaze zajedno sa tom njenom smirenošću. Danas znam da ta lakoća nije bila data, bila je građena. Od ranog ustajanja, od planiranja koje niko ne vidi, od umora koji se ne izgovara naglas. I baš zato mi je još čudesnija.
I zato danas znam, da praznik nikada nije bio na stolu. Praznik je bila mama.
A sada, tiho i sa ponekom nesigurnošću, učim da to postanem i ja. Ne savršeno, ne kao ona, ali dovoljno da jednog dana moje dete ne pamti šta smo jeli već kako je izgledalo voleti i biti zajedno. I preneti mu tu čar koju sam imala sreće osetiti u iščekivanju praznika sa mamom.

Šta vas vezuje za praznike? Ko je kod vas stvorio čar praznika?

Vaše @majkepanicarke