Dolazak bebe i majčinstvo bez uputstva je samo po sebi izazovno, ali koliko je izazovno boriti se sa informacijama koje nas saleću sa svih strana kada je u pitanju prelazak na kašice. Svedoci smo da se u poslednje vreme vodi polemika oko povlačenja određenih adaptiranih formula. Pored povlačenja adaptiranih formula, ne tako retko susrećemo se i sa povlačenjem pojedinih kašica za bebe. Da se razumemo, danas retko šta možemo naći da je stopostotno zdravo, pa tako ni za kupljene, ni za domaće kašice ne možemo tvrditi da su savršeno zdrave.
Ako pitate nas, mi majke paničarke smo za domaće. Kako god, mi smo te koje smo oprale, očistile i obradile te namirnice, pogotovo kada nas bake iz svojih bašti počaste nekom netretiranom šargarepom ili paradajzom. Nema veće sreće za jednu majku nego kada sa osmehom daje svom detetu nešto što je sama pripremila, sa osećajem potpune kontrole i ljubavi u svakom zalogaju.
Na našem putu sakupljanja informacija o uvođenju kašica susretale smo se sa raznim komentarima, gde su nas čak ubeđivali da dajemo kupovne kašice, a ne domaće. Naravno, odluka je na nama samima. Ali zamislite strah one majke koja je dala kupovnu kašicu, a već sutradan vidi vest da je ta ista serija povučena iz prodaje iz određenih razloga.
Kako se ona oseća?
Sigurno ne spokojno. Bdije nad svojim čedom, prati svaku promenu, svaki osip, svaku stolicu, i moli se da ne dođe ni do kakve reakcije. Znam, reći ćete, reakcija može doći i sa domaćom kašicom. I to je istina. Alergije, intolerancije, individualne reakcije, sve je to moguće bez obzira na poreklo obroka. Ali razlika je u osećaju. Kod domaće kašice nemamo taj „uzbunjivački alarm“ u vidu vesti o povlačenju proizvoda. Nemamo naslov koji nas preseče.
Sa druge strane, ono što često zaboravljamo jeste da i domaće namirnice nose određeni rizik pesticide, nitrate u povrću, neadekvatno skladištenje, pa čak i bakterije ako priprema nije pravilna. Industrijska proizvodnja podrazumeva stroge kontrole, ali ni domaća kuhinja nije bez odgovornosti.

Možda je suština cele priče zapravo u balansu. U informisanosti. U tome da čitamo deklaracije, proveravamo poreklo namirnica, pravilno peremo, kuvamo i čuvamo hranu. U tome da ne osuđujemo majku koja bira drugačije. Jer nijedna od nas ne bira iz nemara, već iz ljubavi. Bilo da je kašica došla iz tegle ili iz naše šerpe najvažnije je da je data sa pažnjom, brigom i željom da našem detetu pružimo najbolje što umemo u tom trenutku.
Kao što rekoh, mi smo se opredelile za kašice koje same pripremamo. Ne znam da li je to univerzalno dobra odluka, ali za našu decu jeste bila. Naša deca uživaju u hrani. Moram priznati da imamo prave male gurmane. Nema nam ništa slađe nego kada u supi traže šargarepu ako je poslužena bistra, ili kada kažu da se pasulj ne može jesti bez sira i crnog luka. Kada se traži još jedna punjena paprika u tanjiru. Kada jedu više voća i povrća nego slatkiša. Kada će pre odabrati ceđeni sokić, u čijoj pripremi sami učestvuju, nego sokić iz tetrapaka. Mi im gradimo temelj ishrane. Kažu da ono što se postavi u prve tri godine života ostaje za ceo život. Možda ne doslovno, ali navike, odnos prema hrani, raznovrsnost ukusa i otvorenost prema povrću sve to počinje baš tada. Samo da se nadovežem kupovne kašice smo koristile ponekad, uglavnom na putu. Majin sin je jedino mogao pojesti kupovnu slatku kašicu, ostale je pljuvao čim bi probao. Tako da se kasnije na put nosio kuvani grašak ili pasulj u posudici. Nije uvek bilo najpraktičnije, ali je bilo sigurno i provereno. Možda će neko reći da preterujemo. Možda i preterujemo. Ali ako je preterivanje to što želimo da naša deca zavole ukus brokolija, spanaća, šargarepe i domaće supe onda neka smo krive. Na kraju dana, svaka majka bira ono uz šta mirno spava. teglu, neke šerpu. A sve biramo isto zdravlje i osmeh svog deteta.

Kakva su vaša iskustva?

Vaše @majkepanicarke