„Svakog jutra ista priča
Put me vodi do vrtića
Svakog jutra priča ista
U vrtiću želja blista.“

Kada sam se u aprilu prijavila za vrtić, odnosno kada sam prijavila svoju ćerku u vrtić mislila sam da do tog polaska ima još mnogo. Kao da je čitava godina stajala ispred nas a ne šest meseci.

Kada je napunila godinu dana i kada sam pozvala vrtić da se dogovorimo oko upisa i polaska i dalje nisam baš shvatala šta me čeka. Iako sam je pripremala za vrtić, pričala o vrtiću, stvarala atmosferu, ja nisam imala utisak da će brzo svanuti to jutro i njen prvi dan u vrtiću.

Otišli smo na razgovor sa vaspitačicama, da se upoznamo i vidimo šta je sve potrebno, moja svest i dalje se nije budila.

A onda je svanuo to jutro. Ustale smo, obukle se i pošle. Prve nedelje je ostajala sat i po. Dobile smo naš ormarić, presvukle se u uniformicu i patofne, od uzbudjenja zaboravila sam da je slikam. Otvorila sam vrata i dala je u ruke vaspitačici. Plakala je. A ja se nisam zadržavala ispred vrata. Pobegla sam da se isplačem i ja u tišini svog auta. Dane adaptacije sam provela po gradu. Prvih dana je plakala, ali je iz dana u dan bila bolja. U početku nije jela mnogo, vremenom je postojala sve bolja i bolja i sa jelom.

Zajedno sa vrtićem krenuli su i novi izazovi. A to je imunitet. Malo je išla u vrtić, malo je ostajala kući. Dok sam bila kući povlačila sam je i na malo kašljanje da bude dva-tri dana kući. Kada smo došli do prvog spavanja – rešila sam da odem kući. I tada sam se isplakala u autu. Zašto? Pa kad je ostavim na sat i po ja budem po gradu završim obaveze i odem po nju i vraćamo se zajedno, a tada je ostala i imala sam osećaj da je previše mala da spava u vrtiću medju nepoznatima.

Nemojte me pogrešno shvatiti, vaspitačice su mi se na prvu dopale, toliko su divne ,ljubazne i nasmejane da nemam reči. Ali u tom trenutku za nas su bili svi nepoznati. Medjutim, nešto je tada bilo na mojoj strani pa me je vaspitačica pozvala da dodjem ranije po nju jer je bila nervozna, slinava pa ipak da dodjem pre spavanja.

Virusi su nas obarali i više je vremena provela kući. A onda je došao i moj povratak na posao.
O tome sam vam pisala u drugom blogu koji slobodno možete pročitati.🥰

U tom momentu kada sam je ostavljala u vrtić u dežurnoj grupici pre 7, sav teret i težina pali su mi na ledja.
Moja ćerkica je prihvatila vaspitačicu iz dežurne grupe bez ikakvog problema. Ali ja sam gutala knedle do posla i veći deo jutra.
Slomilo me je to što je hladno, sneg, led a ja nju iz toplog kreveta izvlačim kako bi je ostavila u vrtić. Tada sam je prvi put ostavila i na spavanje i na ceo dan u vrtiću. Nakupilo mi se mnogo toga i pretilo je da će eksplodirati.

Da li će moći osam sati? Da li će se navići?

Da li će jesti? Da li će spavati? Šta će ako bude plakala? Šta ako padne i povredi se ?

Teško je bilo skoncetrisati se i na posao i na tu brigu. Ali morala sam.

Ali zato imamo divne i osećajne vaspitačice koje su mi prva dva dana pustile poruku da je dobra, da je lepo jela i zaspala. Nisu bile dužne da to urade, nisam ih pitala ili zamolila da to urade, mogle su mi to reći kasnije kad dodjem po nju, ali one su toliko osećajne da su umirile moje srce i olakšale mi te prve dane na poslu, na šta sam im do neba zahvalna.

Kada spakujem sve, moja ćerkica je super prihvatila vrtić. Normalno na početku je bilo malo plakanja i natezanja oko jela, ali ništa neočekivano i nesvakidašnje.
Danas u vrtić idemo, smejemo se vaspitačicama, prva trči da legne kad je vreme za spavanje, jede lepo.

A znate koji trenutak u danu je najlepši za ovu mamu?

Onaj kada izadjem sa posla i odem po nju. Otvorim vrata grupice, a ona sa širokim osmehom i ruku raširenih potrči kod mene. Srce mi je veliko kao kuća.

I dalje se mučimo sa virusima i malo idemo malo ne idemo, ali nadamo se da će biti bolje. Osim toga drugih problema nemamo. Ujutru joj stalno pričam kako je blago njoj ona ide u vrtić da se igra sa drugarima i spava, a mami je teže mora da radi. 🙈 Uglavnom, o vrtiću pričamo sve najbolje.

I to je bio jedan od ključnih stavki naše pripreme za vrtić. Priča o vrtiću i pesmice, stalno bi smo pitali stariju braću kako je u vrtiću i tako joj davali do znanja da i druga deca idu u vrtić, ujutru kad smo ustajale igrale smo se vrtića, a naši plišanci su bili naši drugari. Da li je to imalo uticaja ili možda to što moje dete mnogo voli decu , ne znam. Ali svakako veoma sam zadovoljna njenim prihvatanjem vrtića.

Kako je vama u vrtiću i kako se nosite sa virusima? Pišite nam 🥰♥️
Uvek tu za vas , vaše @majke_paničarke