Od kako sam se porodila život mi se preokrenuo naopačke, pa još jednu turu u krug. I to ne samo u pogledu promena navika, rutine, nespavanja, brige, većih obaveza već i u pogledu odredjenih stavova i prioriteta.

Jasno je da je glavni prioritet postalo dete.

A to je uključivalo da me za sve drugo nije bilo briga.

Normalno, ne kažem da me nekad ne iznerviraju neke okolnosti, ili da me ne potrese odlazak bliske osobe, ili da me ni malo ne nervira ljudska glupost ili da me ne iznervira kvar na autu. Živ čovek ima raznih situacija u životu koje su mu izazov. Ali nekako, posebno od povrede i operacije koju je moja ćerka imala, jako brzo se stabilizujem jer u moj um samo prodje rečenica: Bitno da je ona živa i zdrava i da napreduje. 🙏🏼

Tako da na razne situacije gledam kao lako rešive samo kad je ona dobro. Što je za mene kao osobu koja voli da sve ima pod kontrolom i da se za sve odmah i sad nadje rešenje jako velika promena u ponašanju. Ali realno, računi će se platiti, pare će se zaraditi i opet potrošiti, onaj ko ne treba da bude u mom životu on će otići i neka mu sretan put, samo dok je ona meni živa i zdrava i mi sa njom da možemo da je gledamo kako raste i vodimo kroz ovaj turboletni život sve će se rešiti. ♥️

Zato nikad ne mogu da žalim za ljudima koji su mi okrenuli ledja, ili za propalim planovima ili zakasnelim poduhvatima.

Ali za jednu stvar mislim da ću žaliti dok sam živa. A to je što nisam mogla više da se opustim. Više da uživam u svakoj sekundi njenog rasta i napretka.

I svaki put sebi postavim pitanje: Zašto kada si toliko svesna svega toga, zašto se ne opustiš, zašto ne uživaš više? 🤔

I uvek dodjem do iste slepe ulice. Kako?😵‍💫

Kako kada brinem? Brinem da li će prohodati. Prohodala je. Brinem da li će biti posledica pada, da li je leva strana slabija od desne. Posmatram. Analiziram. I onda moje dete uhvati levom rukom da jede i možda grešim i možda to još nije nikakav znak ali trenutno ispoljava da je potencijalni znak da je levak što bi značilo da joj leva strana jača zar ne?

I kažem sebi, budalo, eto prohodala je,ne šepa, leva strana je u redu, dobro je.

Ali sada nastupa druga muka. Da li će progovoriti? Da li dovoljno pričam? Da li me razume? Da li kasni u govoru? I onda otvorim sto logopedskih stranica, odradim neke besplatne testove i taman da kliknem da kupim neki od kurseva odustanem jer pomislim da preterujem. 🤦🏼‍♀️ I to traje do sledeće sumnje ili reklame “ svi vam govore biće sve u redu, progovoriće, a vi imate osećaj da nešto nije u redu? Reagujte dok ne bude kasno. „

I tako iz dana u dan. Jedno savladamo, naidje nešto drugo. I konstantna briga. I svaki put na kraju dodjem do zaključka da sam džabe brinula da sve to ona savlada na neki svoj način kada je vreme. Ali opet, na svaki izazov, ja iznova brinem i pitam se šta ako sada ne bude tako kao sa prethodnim izazovima? 😵‍💫

Da li vam je ovo poznato?🫣

I na kraju dana samo mi žao što više nisam uživala u svakoj fazi. Jer vreme leti. I ono što je bilo, bilo je.

Na samom početku kada sam postala majka pitala sam se zašto mi niko nije pričao o strahu koji se rodi zajedno sa detetom i ostvarenjem majke?

Mislim da sam sada posle dve godine došla do toga zašto. Iz istog razloga što ja nikome ne pričam o tome, a to je možda nismo svi isti.

Često kažem sebi, možda ti Ivana preteruješ i previše brineš. Onda upoznam mamu koja je „gora“ u tome nego ja ili mamu koja mi deluje opuštenije dosta od mene. Koje su misli? Ili kako jedna preteruje ili kako je jedna neodgovorna.

A kad sagledamo stvari iz različitih uglova, svaka od nas je drugačija i živi u svom nekom svetu. I kako ću ja budućoj mami reći da zajedno sa bebom i njom kao mame rodiće se i 24/7 briga i strah koji te često paralizuju, otmu ti neke lepe trenutke u kojima si mogla da uživaš više i bolje kada se to možda njoj neće desiti?

Često, mnoge brige i strahove prepisujem i tome što sam zdravstveni radnik i što u praksi vidjam mnoge situacije i što unapred znam šta sve može da se dogodi. Smatram da bi mi bilo lakše da sam tamo neki ekonomista ili trgovac. I tu rečenicu sam više puta izgovarala posebno dok sam bila trudna. Lakše bi mi bilo da nisam iz ove oblasti i da ništa ne znam.

A možda i ne bi. Možda bih se potrudila da dodjem do svih informacija i znanja koja mi trebaju i ne trebaju. Možda sam jednostavno takva osoba. Takav mi je horoskop. 🤷🏼‍♀️

Obrni okrenu, evo mene, majke paničarke koja se svaki dan pita: Da li sam mogla bolje?
I nakon svake savladane prepreke: Da li sađ izgubila previše vremena brinući oko nečega zašta je samo bilo potrebno vreme?

Koje su vaše najveće brige oko dece trenutno i kako ih rešavate? ♥️

Budite nam dobro, živi i zdravi, to ja najvažnije 🙏🏼 Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke