Moderno doba donelo je mnogo toga sa sobom. Dostupnost informacija. Modernu odeću. Drugačiji izgled zgrada, izloga. Robot usisivače. Moderno roditeljstvo.

Sada više razumemo decu. Sada više vremena posvećujemo deci.

Ali i više analiziramo. I previše pravimo nauku oko odgajanja dece i vaspitavanja.

Iskreno, muka mi je više da čitam o detetovim emocijama kada roditelj povisi ton i kako to utiče na njegovu psihu. I muka mi je da čitam kako neka mama ima pravo na svoj izbor da ne doji, ali se mami koja doji kaže da joj dete gladno a opet ako majka kaže da daje dohranu onda je loša majka, daje detetu ko zna šta. I muka mi je od „svako ima pravo na svoj izbor“ ali svi imamo pravo da taj izbor osudjujemo. I muka mi od „dete do 3 godine treba da bude sa roditeljima ne u vrtiću, ali ne nemam ništa protiv roditelja koji nisu imali izbor i ne kažem da je vrtić loš“.

A šlag na torti bila je objava jedne mame koja govori kako u parkiću trebamo poštovati tudje granice. Šta je mislila pod tim? Ne trebamo tudjem detetu ponuditi grickalice jer mi ne znamo da li je dete alergično, da li je roditelj izabrao iz nekih odredjenih razloga da detetu ne da grickalice. I tako dalje. A naslov tog posta, ogroman je „Da sam htela da detetu dam grickalice kupila bih mu sama“. Iskreno razmišljala sam da li da nastavim da čitam jer sam odmah znala o čemu se radi. Ali ajde. Ne osudjujem, možda je tekst nešto sasvim drugo. Ali ne. Bio je tačno takav. Započela ga i naravno rekla da nema ništa protiv roditelja koji daju svojoj deci grickalice ali trebamo poštovati tudje izbore. 🙄

Ne, ne prevrćem oči na tudje izbore. Ja sam neko ko ih zapravo zaista poštuje. Prevrćem oči na laži.

„Znate ne osudjujem što dajete svojoj deci slatkiše, ali ja sam za svoje dete biram zdravo. „

Sestro slatka tom rečenicom baš naprotiv, pokazuješ da osudjuješ. To je ono “ ne osudjujem ,ali ipak osudjujem“.

Svako od nas bira nešto. Bira šta će dati detetu da jede, kako će ga obući, šta će ga naučiti. I u redu je da delimo naša iskustva. Ali zašto, toliko pravdanja naših izbora?

Non stop se spominju neke granice, a iste se redovno prelaze. I od kad treba postojati granica lepog vaspitanja i deljenja?

Jasno, razumem ,dete je možda alergično na neku namirnicu, ok roditelji ne daju detetu slatkiše. Ali kad je postalo u redu dati detetu čokoladu a ne ponuditi dete pored koji se igra sa mojim detetom?

Naravno da ću razmisliti o alergiji jer ne želim nečiji život da ugrozim i pogledaću gde je roditelj da bih upitala sme li. Ali ja moje dete učim da deli, i nekako biće mi prirodno da se i moje dete samo okrene i ponudi čokoladicu drugom detetu. Da li to znači da sam naučila dete da prelazi tudju granicu po modernom roditeljstvu?

Da li smo počeli da postavljamo prevelike zidove i granice?

Ili možda očekujemo da dovedemo dete u park i da ne moramo da obraćamo pažnju ni na šta? 🤔

Od kad je deljenje prestalo da bude lep gest i odraz lepog vaspitanja, već znak da prelazimo tudje granice?

Pišite nam šta mislite na ovu temu.

Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke!