Dok je gledam kako spava, često mi prođe kroz glavu sve kroz šta smo prošle zajedno. Kako je od malene bebe postala ovako velika? 😍 Bilo je izazovno, zahtjevno… prvi put ja mama, a ona prvi put beba! Sjećam se trenutka kad sam je prvi put uzela u naručje. Nisam bila svjesna te emocije, samo mi je kroz glavu prošlo: “Ovo je moje dijete. Ovo sam ja stvorila, što bi se reklo, ni iz čega.” 😁 Velikih 4 kilograma – a nekad je bila samo malo zrnce na ultrazvuku. Gledala sam je i mislila: wow, ovolika ljepota, mirisna, velika, zdrava… samo mi je bilo u glavi: bravo mama, odlično odrađen posao. ❤️

Ali lako je bilo dok je bila u stomaku. Kao trudnica sam se super držala – vječno van kuće, društvena, do zadnjeg dana u šetnjama. Išli smo na izlete, po sat-dva vožnje, ništa mi nije smetalo. A i ona je, sigurna sam, uživala. 😁

Ali kako sad? Mojim izlascima je došao kraj bar na neko vrijeme. Dolazi zima, znala sam da ću sve manje izlaziti. Spašavale su me posjete drugarica i dugi razgovori telefonom, ali to nije tema o kojoj danas pišem. Ako vas zanima kako su izgledali naši prvi dani i kako smo sve psihički podnosili, pišite nam – vrlo rado ćemo i taj blog napisati. ❤️

Danas želim da pričam o “bljuckanju“. Zašto? Zato što mi je to bio najveći izazov na samom početku a i dan danas! Dojila sam je, imala je dovoljno mlijeka, super je napredovala… ali poslije svakog podoja ona bi vraćala ozbiljnu količinu mlijeka. I ne, nije to ono malo što samo iscuri kroz usta – to je bilo pravo kupanje. Poslije svakog podoja mogla sam očekivati da se presvučem, ili sebe, ili nju.

Brinulo me. Ali svi su mi govorili da je to normalno – naguta se vazduha, izbaci višak, halapljiva je, a ja sam imala puno mlijeka pa bi se često i zagrcnula. Prihvatila sam to. Nisam željela da odustanem od dojenja. Češće sam je ispravljala da podrigne, sklanjala sa dojke kad bi počela da jede prebrzo, ali čak i tada bi me uredno okupala.

Nikad neću zaboraviti kako sam izgledala kad sam se pogledala u ogledalo nekih 15-ak dana nakon porođaja. Spavaćica spuštena do pola, zgužvana od svakodnevnog pranja, kosa neuredna, podočnjaci… i pitam se: kako je muž još uvijek sa mnom? Ali bila sam slatka. U tom haosu shvatila sam šta je majčinstvo. Sjutra ću se srediti, smršaću, biću “savršena”, ali tada – tada sam bila savršena za svoje dijete. ❤️

Dani su odmicali, situacija ista. Onda je došla prva prehlada. Pored nosića koji je curio, povraćanje je bilo još češće. Kako se sve slivalo, to ju je iritiralo i ona bi povratila. Mislim da mi je to bio jedan od težih momenata roditeljstva. Ja, kuća, beba… sve u haosu. Čišćenje nosa prije svakog podoja mnogo nam je olakšalo i prošle smo to. Umirivalo me je to što je na svakoj kontroli lijepo napredovala. Nisam sumnjala u svoje mlijeko – vjerovala sam da joj je to bolje od bilo koje formule.

Sa nemliječnom ishranom smo počele od petog mjeseca i sve je super prihvatila. Pomislila sam: evo, biće lakše, smanjiće se bljuckanje. Ali onda je došla visoka temperatura.

Pisala sam blog o Ešerihiji, pa neću sve ponavljati, samo ono što je važno za ovu priču. Od visoke temperature imala je jake nagone za povraćanje. Nije mogla ni vodu da popije, ni kašiku tečnosti, a da je ne povrati. Šta god da stavi u usta – vraćala je. To mi je bio znak da ima temperaturu, jer čim pređe 38.5 odmah počnu nagoni, jedan za drugim. Ko to nije vidio, ne može shvatiti koliko je teško gledati svoje dijete u takvoj situaciji. Bori se da uhvati vazduh, a ti ništa ne možeš da uradiš bez da je okreneš glavom ka dolje i čekaš da prođe.

Srećom, doktorica je tada bila tu. Sumnja je pala na GER – gastroezofagealni refluks. Ko do sada nije čuo GER znači da se hrana ili mlijeko vraćaju iz želuca prema grlu jer je sfinkter (mišić koji zatvara ulaz želuca) nezreo. Dešava se često i najčešće prolazi između 18. i 24. mjeseca.

Ja i dalje nemam 100% potvrdu da moje dijete ima refluks, ali po svemu što sam nakon toga istraživala – sigurna sam da ima. Čak i danas, sa 13 mjeseci, desi se da povrati hranu, prejede se ili joj “zapne”. Ona to riješi tako što se jednostavno „okupa“, a onda mama čupa kosu dok sve to opere. 🙈

Nadam se da će uskoro prestati, ali dokle god je ona meni živa i zdrava – ja ću da čupam kosu i kukam kako je sve u haosu. 😁🥰

Da li se neko od vas susretao sa GER-om? Pišite nam i podijelite iskustva, baš bi voljele da čujemo. Voljela bih da znam da nisam jedina, jer niko koga poznajem nema ovakvo iskustvo. Vole vas vaše majke paničarke. ❤️