Jedna od najvažnijih osobina u našem medicinskom pozivu, bez obzira na to da li ste lekar, medicinski tehničar, anesteziolog, babica, medicinska sestra, farmaceut, fizioterapeut ili pripadate bilo kojoj drugoj grani medicine, jeste empatija. Stručnost bi trebalo da bude temelj svakog zdravstvenog radnika. Znanje, iskustvo, odgovornost i posvećenost našem poslu moraju biti na najvišem nivou. Ali ono što će pacijent često pamtiti mnogo duže od medicinskog nalaza, dijagnoze ili terapije jeste način na koji ste mu prišli. Da li ste ga pogledali u oči? Da li ste ga saslušali? Da li ste mu dali osećaj da pred sobom nema samo još jedan broj u sistemu, već čoveka koji vidi njegov strah? Dokle god svoj posao radimo sa empatijom, znajte da smo deo nečijeg mira, zdravlja i sreće. Ne retko se kroz život susrećemo sa dijagnozama koje nas potpuno zateknu. Isto je i u trudnoći. Trenutak u kojem trudnica čuje nešto što nije očekivala može promeniti njen svet u svega nekoliko sekundi. Tada način na koji joj zdravstveni radnik saopštava informaciju postaje gotovo jednako važan kao i sama informacija. Imala sam ispred sebe lekare sa ogromnim znanjem. Lekare umeli da mi sruše svet u samo nekoliko rečenica, bez trunke nade da će možda biti bolje. A onda sam imala i one druge. One koji kažu: „Verujmo. Može biti. Ako se kockice, uz naš trud, poklope ,ići će na bolje.“ Ne obećavaju. Ne daju lažnu nadu. Ali daju ono što je u tom trenutku možda najpotrebnije tračak nade i osećaj da niste sami. Tada medicinska dijagnoza na trenutak padne u drugi plan. Ne zato što je manje važna, već zato što osetite da je preko puta vas čovek koji će zajedno sa vama pokušati da pronađe put kroz ono što vas je zadesilo. Dovoljna je nekada samo jedna rečenica: „Znam šta vas muči. Hajdemo pokušati da ublažimo ovu majčinsku zabrinutost.“ I odjednom sve postane malo lakše. Osetite poverenje nakon nekoliko minuta. Osetite da ste viđeni. Da niste samo još jedan pacijent koji treba da bude pregledan, upisan i prosleđen dalje. Često sam znala da kažem da volim svoj posao. A mogu to da kažem i za moju Ivanu, jer znam kakva je.

Mi svom poslu dajemo dušu. I kada bi nam neko rekao da ćemo ga od sutra raditi bez novca, verujem da bismo ga i dalje radile. Snašle bismo se za nešto drugo, pronašle neki drugi način da živimo, ali svoj posao ne bismo tako lako napustile. Jer rad sa pacijentima, a posebno sa trudnicama, jeste jedan od najlepših, ali i najzahtevnijih poslova. Mi, dok samo odradimo jednu podnevnu mini-vizitu, iz sobe u sobu prođemo kroz nekoliko različitih života. U jednoj sobi plačemo sa pacijentom. U drugoj se radujemo. U trećoj brinemo. U sledećoj tešimo. Negde dočekujemo novi život. Negde se opraštamo. I sve to ponekad u roku od samo jednog sata. Jednom me je jedna pacijentkinja pitala: „Kako vi, sestre, i dalje ostanete normalne?
Kako stignete da obradite sve te emocije koje vas dotaknu?“
Sećam se svog odgovora.
Rekla sam joj da je upravo to ono što nas drži. Kada završimo smenu, možemo samo biti zahvalne što nas kod kuće čekaju naša porodica, živi i zdravi. A iza nas ostaju duše koje se, uprkos svojim brigama i problemima, često mole za nas. Ostaje zahvalnost koju možda nikada nećemo ni čuti, ali je osećamo. Zato, drage kolege i koleginice iz svih grana medicine, molim vas, ne dozvolite da izgubite empatiju. Budite stručni. Budite odgovorni. Budite precizni. Budite profesionalni. Ali budite i ljudi. Kada pred vama stoji pacijent, trudnica, majka, otac, dete ili čovek koji se upravo suočio sa dijagnozom koja mu je promenila život, setite se da vi možda jeste imali takve slučajeve stotinu puta. Ali za njega je možda prvi put. Za vas je to još jedan radni dan. Za njega je možda najteži dan u životu. Zato pazite kako izgovarate svoje reči. Jer jedna rečenica može nekome srušiti čitav svet. Ali jedna ljudska rečenica može učiniti da u tom istom svetu ponovo pronađe razlog da veruje. Ne možemo uvek promeniti ishod. Ne možemo svakome obećati da će biti dobro. Ali možemo učiniti da niko kroz svoju bolest, strah i neizvesnost ne prolazi osećajući se potpuno sam. A ako to uspemo, onda smo, pored zdravstvenih radnika, postali i ono najvažnije BITI ČOVEK!

Vaše @majkepanicarke