Skoro sam vodila razgovor sa jednom mamom koja je odrasla u gradu. Pričale smo o deci, parku, svakodnevnim obavezama, kada je ona rekla kako maksimalno vodi računa da se slučajno pesak ne unese u stan. Ja sam na to odreagovala onako kako bi, verovatno, odreagovao veliki broj ljudi koji su odrasli na selu: „Pa dobro… očistiće se.“ Hvala Bogu, imamo usisivač. Garnitura može da se obriše, pod može da se opere. Ali neću dete nekoliko puta presvlačiti samo zato što je došlo iz parkića. Pogotovo što smo mi tamo skoro svaki slobodan trenutak, obavezno dva puta dnevno. I onda sam počela da razmišljam koliko je samo različito bilo naše detinjstvo. Mi na selu smo bili mnogo rasterećeniji. Koga je bilo briga što su nam patike pune peska? Izuj se na ulazu, istresi ih i gotovo. Niko nije proveravao da li si uneo malo zemlje na kolenima, da li ti je majica uprljana ili si došao kući sa travom u kosi. Leti, predveče, mama bi često napravila pitu ili štrudlu. Iznela bi je napolje, na drveni sto, preko one stare mušeme koja je po rubovima već bila pocepana. Mi umorni od celodnevnog igranja, okupi se komšiluk, neko donese nešto svoje i svi jedemo zajedno. Sećam se komšinica koje su dolazile direktno iz štale, u opancima. Kome je to tada smetalo? Nikome. Svi smo dolazili iz radnih porodica. Porodica koje su imale bašte, njive i stoku. Živelo se od onoga što se proizvede i uradi svojim rukama. Naravno, bila nam je i garderoba u flekama. Nije to nikakva tajna. Posebno ona deca koja su svakodnevno pomagala roditeljima oko štale, radila sa zemljom i bila u stalnom kontaktu sa životinjama i prirodom. Ali mi tada nismo živeli u sterilnom svetu. Tokom celog letnjeg raspusta imali smo neku obavezu. Ili u bašti, ili na njivi. Pomagali smo. Bilo je fizički naporno, naravno, ali danas, kada se setim tog vremena, pamtim ga lepo. Jer na ulazu u njive čekalo nas je drvo šljive. I taj ukus šljive… ne znam da li bih ga danas pronašla u bilo kom marketu. Zato i mi šljive nisu ukusne više, kao one što su ukusa bile. Kao deca smo se otimali ko će više da dohvati. U bašti se zalivalo gotovo svako veče. Osveženje bi bila šargarepa koju sami iščupamo iz zemlje, operemo pod šmrkom i odmah pojedemo, dok vodimo razgovore sa komšinicama koje isto zalivaju. Nije bilo komplikovanja. Nije bilo razmišljanja da li je nešto dovoljno testirano, niti deklaracija na svakom koraku. Bilo je: izraslo je u našoj zemlji, operi i pojedi. Danas se neka deca gotovo gade da pojedu voćku direktno sa drveta. „Nije čisto.“ „Ne zna se šta je na tome.“ A kada biste znali koliko je zdravlja i lepote bilo u onim sveže sazrelim jagodama, smokvama, višnjama i trešnjama… I dan-danas se ponekad zgrozim kada vidim boju nekog voća i povrća u prodavnici. Ne zato što očekujem da sve bude savršeno, već zato što se sećam boja iz svog detinjstva. Sećam se kako izgleda paradajz koji je sazreo na suncu, kako miriše jagoda iz bašte, kako izgleda šljiva ubrana direktno sa drveta, kako je ukusna šargarepa koju si upravo izvukao iz zemlje. To nisu samo ukusi. To su uspomene. I srećna sam što sam makar deo toga kroz priče uspela da prenesem našem detetu. Čim odemo „kući“, on već zna na kom drvetu šta može da pronađe. Zna gde rastu šljive, gde su trešnje i da može da ubere nešto i pojede. Zna da je to nešto što je izraslo iz zemlje, a ne nešto što je samo došlo upakovano u plastičnu ambalažu. A dok smo ovde, trudimo se da nabavljamo što više domaćih proizvoda. Mi na selu nismo za svaku sitnicu trčali kod lekara. Naravno, danas znamo mnogo više o medicini i ne treba zanemarivati lekara kada je on potreban, ali ljudi su tada imali svoje načine. Čajeve, biljke, domaće preparate i znanje koje se prenosilo sa generacije na generaciju. I dalje sam takva. Nisam neko ko za svaku sitnicu odmah poseže za lekovima. Kada je nešto bezazleno i prikladno za takav pristup, prvo razmišljam o prirodnim metodama, a ako je potrebno tu su i lekovi. Mi koji smo odrasli na selu često u rukavu imamo po dva-tri čaja za koje znamo čemu služe. Odrastali smo uz biljke, uz prirodu, uz iskustvo naših baka i mama. Možda zato danas toliko razmišljam o tome koliko smo kao roditelji postali opterećeni čistoćom. Ne mislim da higijenu treba zanemariti. Ne mislim ni da je sve što smo nekada radili automatski bilo bolje. Ali ponekad se pitam da li smo otišli u drugu krajnost.

Da li smo deci oduzeli deo detinjstva zato što se plašimo svake prljavštine? Da li smo zaboravili da dete treba da trči, skače, padne, uprlja se, dođe kući sa zelenim kolenima i peskom u patikama? Da li smo zaboravili koliko je priroda važna? Ja ne želim da moje dete odraste u svetu u kojem je trava „prljava“, zemlja „prljava“, voće sa drveta „nebezbedno“, a igra napolju nešto što mora da se kontroliše od početka do kraja. Želim da zna kako miriše zemlja posle kiše. Da zna da šargarepa raste u zemlji, a ne na polici supermarketa. Da zna da se trešnje beru sa drveta. Da zna da se ruke mogu oprati i da se pesak može usisati. Danas i sami živimo na selu, samo u Austriji. I imamo jednu veliku želju da jednog dana dođemo do svog dvorišta. Ne mora da bude veliko. Dovoljno je malo parče zemlje na kojem možemo da posadimo nešto svoje. Paradajz, šargarepu, jagode, možda nekoliko voćki. Ne zato što mislimo da je sve što dolazi iz prodavnice loše, već zato što želimo da naša deca imaju priliku da upoznaju ono što smo mi imali. Da vide kako nešto raste. Da uberu. Da operu pod šmrkom. I da pojedu. Da se uprljaju. Da trče. Da budu deca. Jer kada se danas setim svog detinjstva na selu, ne sećam se prljavih patika. Ne sećam se pocepane mušeme. Ne sećam se zemlje ispod noktiju. Sećam se slobode. Sećam se mirisa domaće hrane. Sećam se komšija za stolom. Sećam se voća sa drveta. Sećam se umora posle rada i sreće posle igre. I možda je baš to ono što bih volela da prenesem svojoj deci: ne mora sve u životu da bude savršeno čisto da bi bilo zdravo, lepo i vredno. Nekada je dovoljno da pustimo decu da budu deca. Da se isprljaju. Da istražuju. Da probaju. Da upoznaju prirodu. A mi ćemo posle usisati pesak. Jer, na kraju krajeva pesak se očisti. Stan se sredi, ali jedino detinjstvo se ne može vratiti.

Vaše @majkepanicarke