Život me nije tretirao kao princezu, ali mama jeste.

To je rečenica koju će moje dete nadam se jednog dana izgovoriti.
I pod tim ne mislim da ću u svemu udovoljavati svom detetu i pružiti joj sve bez da je svesna da se za nešto treba pomučiti i izboriti. Pod tim ne podrazumevam da ću je razmaziti i da ništa neće umeti sama.

Pod tretmanom princeze podrazumevam da će imati srećno i bezbrižno detinjstvo. Mamu koja će se nakon posla igrati sa njom. Mamu koja će zajedno sa njom mesiti kolače. Mamu koja će je saslušati i koja će vrednovati njenu reč. Mamu koja će joj čitati bajke ma koliko umorna bila. Zajedno ćemo putovati koliko nam život to dozvoli. Mamu koja će se izboriti da ona ima za školovanje ma šta izabrala. Mamu koja neće dati nikom na nju.

I znam da je nekim mamama kao bezveze da se ti boriš za svoje dete. Znam da neke mame prevrću oči kada vide mamu koja se u vrtiću/školi/na treningu buni za svoje dete. Znam jer sam pričala sa tim istim majkama koje su izjavile da je to glupost, da deca sama trebaju da se izbore. Neke od njih imaju i dobru zaledjinu da ne kažem duboke džepove ili veliki uticaj u društvu, pa zapravo i ne treba da se same bore jer im „ime“ kupuje bolji položaj za dete, pa majku koja se bori za svoje dete gledaju ispod oka. Možda nisam uticajna i nema dubok džep, alk svakako neću dozvoliti da je neko kinji. Nije je taj neko rodio i negovao pa da joj spušta samopouzdanje. I može me svaka majka gledati kako god želi – ja ću se za svoje dete boriti i izboriti ako smatram da je bilo gde ugrožena i da ne može samo.

I koje su te priče, deca se trebaju sama izboriti? Šta dete od godinu dana zna?
Možda je neko dete povučenije ili jednostavno vaspitanije i neće moći samo svaki put pa malo trebamo pomoći? Zašto gledamo ispod oka majku koja traži od trenera da njenom detetu da šansu da zaigra?

Zašto mislite da su vaši načini vaspitanja bolji od neke druge mame? Možda su za vašu decu, ali ne za tudju.
Smirite strasti i ako ne možete da nešto naučite od druge mame – ćutite.

Tretiraću je kao princezu jer ona za mene to i jeste. Ona je svetlost mog života, ona je moja najveća sreća. Ona je moj najveći ponos samim tim što postoji. Ona je moja najveća ljubav. I neka Bog da svakoj ženi takvu ljubav. Nije bitno da li je žensko ili muško. Dete je dete. I dete je najveće bogastvo. I da, tretiraćemo ih baš tako.

Svako od nas daje sve od sebe da svom detetu pruži sve najbolje. Ne merimo ljubav i posvećenost po markiranim stvarima i skupim putovanjima, već po prisutnosti i pažnji i posvećenosti. Ali ako joj mogu obezbediti kvalitetniju hranu, dobru školu, topliji džemper – da potrudiću se da joj to i pružim. Naravno, znaće da to nije palo sa neba. Naravno naučiću je da ceni i 5 dinara i 5 miliona dinara. Ali neću je tretirati kao nevidljuvu da bih udovoljila nekim kompleksašima i sebičnim ljudima koji izmišljaju kako decu ne treba nositi na ruke i ne treba ih maziti samo zbog toga što ni sami nisu dobili dovoljno ljubavi u svom detinjstvu.

Moja je. Kakva da je, moja je i biće moja princeza dokle god dišem.

Sutradan će nepoznatim ljudima pričati o svom detinjstvu, moje je da se potrudim da kad bude prepričavala to radi sa osmehom i toplinom i da priča o ljubavi i pažnji koju je dobijala a ne o batinama i usamljenosti i kompleksima koje je pokupila!

Šta vi mislite , treba li se izboriti za svoju decu ili ih pustiti da se sami bore za sebe uvek, čak i onda kada im ne ide?

Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke