„Znači sad kad mama ne radi beba ne ide u vrtić?“
„Ipak je vodiš u vrtić, zašto kad ne radiš?“

Ulaskom u smene dobila sam slobodne dane i u sred nedelje. Posle noćne imam slobodne dane, a to nekad zapadne i u sred nedelje, nekad vikend. Nekad radim vikend i praznik. Sve je to normalan život na koji sam ja navikla. Ali ono na šta nisam navikla jeste da moje okruženje OČEKUJE da dete danima kada ne radim ostavim kod kuće i ne odvedem u vrtić. 🤔

A zašto?

Od kad je vrtić postao zatvor? Da li je vrtić kazna ili logor? Zašto od vrtića pravimo lošu stvar?

Da, ona je još mala. I nažalost, zakon nam je takav da majka ne može ostati sa detetom do njegove treće godine kući već mora na posao, a neki roditelji, morate razumeti nemaju kome da ostave dete dok rade, i dete mora u vrtić. Možda jeste malo za odvajanje od majke, ali zaboga, ako već mora tako i ne može drugačije, dobro je što postoje vrtići i to nije logor. Zašto se onda ponašamo kao da jeste? I zašto ako se dete već priviklo i prihvatilo vrtić da mu otežavamo sa timw čas ide čas ne ide, kao da nije dovoljno seckanja kada je bolesno pa ne ide? Da li ste razmišljali o tome pre nego što ste započeli iščudjavanje odkud dete u vrtiću a mama ne radi?

Naravno, ima majki koje su i same odlučile da upišu dete u vrtić iako možda i ne moraju, i to mi je sasvim u redu. Svako treba da radi onako kako on smatra da treba i kako on želi.

Vrtić nije ustanova za čuvanje dece koja nemaju gde, vrtić je mesto gde deca uče i upoznaju novi svet.

Ne isključujem mogućnost da je neko imao loše iskustvo sa vrtićem i vaspitačicama. Medju nama je Maja koja je primer toga. Nažalost, postoje različiti tipovi ljudi, pa i vaspitačica i vrtića. I sa te strane razumem ako je nekome vrtić pakao – ali to je zbog njegovog lošeg iskustva sa tim vrtićom. A ne zato što vrtić nužno mora biti pakao.

Isto kao što je neko imao loše iskustvo sa nekim lekarom, babicom, porodilištem nažalost, ali to ne znači da smo svi loši.

Ne stvarajte predrasude i ne stavljajte sve ljude u isti kalup.

Vrtić bi trebao biti jedno sigurno mesto za našu decu, mesto gde će ona biti prihvaćena takva kakva jesu, gde će biti vidjena i uvažena, ispunjena ljubavlju, gde će se družiti sa svojom vršnjacima, ali i učiti se pre svega redu i disciplini a i mnogim drugim stvarima. Nemojte me napasti, deca vole red i disciplinu i rutinu. Ali nemojte opet ići iz krajnosti u krajnost – to ne znači da im treba sve redom zabraniti i da žive kao u vojsci bez prostora za maštu i nestašluke. Zato mislim da vrtić pravi dobar balans.

Zato, zašto pobogu ne bih odvela dete u vrtić iako sam kući slobodna? Zar to znači da manje volim svoje dete od one majke koja ne radi i stalno je sa detetom ili od one koja ga ostavlja kući kad ne radi? Ko to kaže?

Pre svega moje dete jako voli vrtić. Mi smo imali tu sreću da dobijemo vaspitačice koje pre svega vole svoj posao, koje su ljubazne i pune ljubavi prema deci i razumevanja prema nama roditeljima. Moje dete trči prema svom ormariću, uzima svoje patofnice i seda na stolicu da je preobujem. Moje dete ustaje i ide ka vratima svoje grupice sa osmehom i širi ruke ka vaspitačici koja je uzima i izljubi za dobro jutro kao da joj je rod rodjeni. Koliko puta kad dodjem po nju dočeka me pogled na moje dete koje se igra sa svojim drugarima, smeje, uvek dobijem potvrdu da je lepo jela i spavala i to se vidi jer kući idemo vesele, spremne za nove avanture u dvorištu i malo umazane raznim bojama od farbe jer se u vrtiću svašta nešto bojilo, pravilo. 🥰 I zašto pobogu ja nju ne bih odvela u vrtić, a sebi dala prostora da odmorim pre podne, da sredim kuću, napravim ručak i da od momenta kada je uzmem iz vrtića mi provedemo jedno kvalitetno vreme zajedno? Vreme u kome mama neće vikati:

• ne to
• Pazi pec pec
• Sačekaj da spakujem veš pa ćemo se igrati

Jer sve te kućne stvari ja obavim dok je ona u vrtiću, a posle se mi samo igramo, učimo, mazimo, ručkamo. I na kraju zajedno legnemo i spavamo. 🥰

Ne kažem, ima dana kada zajedno sredjujemo, i naravno da ona uči gledajući od mene. I samo vam pričam našu organizaciju, ovde nije cilj osuditi mame koje su kod kuće sa decom. Samo kažem da nama ovaj tempo odgovara. Da ja sam jedna srećna i zadovoljna mama, a moje dete je srećno i zadovoljno dete. I zar to nije jedino bitno?

I ne razumem više ove napade po internetu. I generalno. Non stop na svakom koraku čujem mame koje se brane zašto im deca idu u vrtić ( na neki način evo i mog bloga u to ime) i one koje se brane zašto sede kod kuće. A odbrana se zasniva na napadu druge strane. Pa kad čujem:

„Ne radim jer meni niko ovo vreme sa detetom ne može vratiti ni platiti, ono je sad malo. „

Čemu to?

Ne radiš jer imaš mogućnost da ne radiš i budeš sa detetom i tako želiš. I bravo za tebe. Ali to ne znači da ja koja radim i vodim dete u vrtić sam jedna nemajka koja juri novac i karijeru i propuštam trenutke sa detetom. Isto kao što ne znači da će tvoje dete biti sebično i asocijalno ako ne ide u vrtić.

Svako od nas će provesti dragoceno vreme sa decom. I svačiji izbor ima svoje prednosti i mane. Ništa nije savršeno. Ali svi mi težimo istom: pružiti deci najbolje što možemo.

Zato, hajde da se malo manje osudjujemo, zato hajdemo prestati da branimo naše odluke tako što ćemo ciljano bacati strelice na tudje odluke, već jednostavno stati iza svojih odluka.

Da, ja odvedem moje dete u vrtić i kad sam slobodna i uživam u tom dobijenom vremenu. To je moja odluka i to su moje mogućnosti. I svaki put ću odlučiti onako kako ja želim i mogu, a to je najbolja odluka za moje dete. Koja je tvoja najbolja odluka za tvoje dete ? 🥰

Uvek tu za vas. Vaše @majke_paničarke