Pun park dece i roditelja. Okrećem se i pomalo izgubljenim pogledom posmatram šarenilo oko sebe. Neki roditelji sede na klupi i gledaju svoju decu kako se igraju, neki zajedno sa njima prave kule od peska. Jedna mama daje čokoladicu svojoj bebici koja je tek napunila godinu dana, dok druga bira samo „zdrave“ slatkiše iz dm-a. A ja ću samo reći, obe su u pravu. Nikada ne znamo pozadinu nečega. Ne znamo kako izgleda nečiji dan, borba ili život van tog parkića.
A onda, ne tako retko, krenu pitanja:
„Je l’ taj tvoj priča nešto?“
„Još nije prohodalo?“
Kao da svako dete mora sve u isto vreme. Kao da postoji rok do prvog rođendana za prve korake, prve reči i prve uspehe. A tek moderno nametanje da dete sa godinu dana mora voziti balans bicikl ili trotinet, kao da je detinjstvo postalo još jedno takmičenje među odraslima. Zamislite, moj dečak je naučio da vozi balans bicikl tek malo pre drugog rođendana. Je l’ zakasnio? Nije.
Ali sećam se pitanja:
„A tvoj je napunio godinu dana i još ne zna da vozi balans bicikl?“
I sećam se sebe tada. Postiđeno spuštene glave, kao da sam doživela neuspeh kao majka. Kao da nas neko stalno tera da spremamo decu za olimpijadu, umesto za bezbrižno detinjstvo.
Danas bih na to pitanje samo odgovorila:
„Naučiće. Baš kao što će i svako dete svojim tempom naučiti ono za šta je spremno.“
Posmatram sve te mame u parku. Neke umorne, neke nasmejane, neke zabrinute. I svaka od njih vodi neku svoju bitku koju možda niko ne vidi. Jer roditeljstvo, koliko god bilo najlepše, toliko je i najizazovnije. Zato, pre nego što krenete da tražite „mane“ drugoj mami ili njenom detetu, pre nego što osudite nečiji način roditeljstva , zastanite.
I zahvalite Bogu što vam je dete živo i zdravo.
Ostala sam bez reči nakon razgovora sa jednom bakom koja je tog dana došla sa svojim unukom u parkić. Tiho nam je rekla da su njena ćerka i sedmomesečni unuk u bolnici. Malena beba završila je na respiratoru nakon ozbiljne infekcije.
Kada čujete tako nešto, shvatite koliko ste zapravo blagosloveni.
Vi možete da zagrlite svoje dete i da ono, na bilo koji način, odreaguje na vaš dodir. Da vas pogleda, zaplače, nasmeje se ili pruži ručice ka vama. A neko bi u ovom trenutku dao sve na svetu samo da se na kratko otvore malene okice i pomere sićušni prstići. I tada shvatite koliko su nevažne rasprave oko jedne čokoladice, organske užine ili balans bicikla. Jer možda je ta mama svom detetu dala baš tu malu čokoladicu zato što je ceo dan lepo jelo. Možda je to bio njihov mali trenutak sreće. A ona druga majka, koja trenutno sedi pored svog deteta u intezivnoj i prati otkucaje srca svog deteta na monitoru, dala bi sve na svetu samo da svom detetu može da pruži bilo šta. Samo da ono diše. Da pomeri prstiće. Da otvori oči. Balans bicikl joj tada sigurno nije ni na pameti.
Prvo što sam uradila nakon razgovora sa tom bakom bilo je da zagrlim naše dete jače nego ikada. Upravo ovakve situacije nas osveste i vrate u realnost. Pokažu nam koliko je za sreću zapravo malo potrebno. Tog dana otišla sam iz parka sa mišlju da je svaki zagrljaj, svaki osmeh, pa čak i svaki dečji plač je privilegija.
Možda naše dete ne radi sve „na vreme“. Možda nije najmirnije, najnaprednije ili najspretnije. Ali je tu. Diše, smeje se, traži nas pogledom. Plače i vrišti kada nije po njegovom. Padne, pa ustane. I imamo nadu da će sutra biti još bolje.
Kako je vreme prolazilo, često su mi ta mama i njena beba prolazile kroz misli. Spominjala sam ih u svojim molitvama. Nisam znala ni njihova imena, ali kada se molite, to zapravo nije ni važno. Bog zna na koga mislimo u tom trenutku.
Nakon nekoliko meseci odlučili smo da ponovo odemo u taj, malo udaljeniji parkić. I pogodite šta? Ta mama je bila tamo. Nasmejana. Sa svojom decom. 🥹 Upoznale smo se, a igrom slučaja ona je negde već videla našu stranicu. Kako je svet zapravo mali. Danas ta majka ima još više razloga za sreću. Njenog malenog dečaka držala sam u naručju i tiho mu šapnula:
„Mislila sam na tebe.“ 🥹
Dok je njegov stariji brat sa našim dečakom istraživao bube po travi i grančicama, shvatila sam koliko je dečja sreća zapravo jednostavna. Koliko malo njima treba.

I možda je baš to zaključak svega.
Da manje upoređujemo.
Da manje osuđujemo.
Da manje jurimo savršenstvo.
A da više grlimo svoju decu, budemo prisutni i zahvalni na svakom običnom danu koji nam deluje sasvim obično, dok nekome istovremeno znači ceo svet. ❤️

Vaše @majkepanicarke