Danas je teško vaspitavati dete kako mi smatramo da treba. Teško kada sistem „batina je iz raja izašla“ vlada. Ko je uopšte smislio takvu rečenicu? Iz kakvog raja može izaći bol i strah?

Za svaki detetov nestašluk ili fazu kroz koju prolazi ljudi kažu: A za tebe su dobre batine.

Ako si roditelj koji to ne želi primenjivati onda si ti popustljiv, razmazićeš dete, drugi roditelj mora preuzeti ulogu lošeg policajca.

Nisam loš policajac. A nisam ni dobar. Nisam uopšte policajac. Ja sam MAJKA!

I ne, nisam popustljiva nego STRPLJIVA.

Strpljiva kao majka, ali ne i kao žena koja sluša razne gluposti o batinama koje se plasiraju kao jedini mogući način vaspitanja dece.

Ako vi niste znali drugačije, žao mi je, ali mi možda znamo!

I to je sasvim nebitno, zašto nekom drugom namećete svoj način vaspitanja? Zato što je vaš način jedini ispravan, ko to kaže? Vi? Nažalost, moraću vam reći jednu istunu, tešku, ali istinu. U pravu ste. Vaš način jeste ispravan ali samo za vaše dete. Mada i to može biti diskutabilno, ali što se mene tiče, ko sam ja da se mešam u vašem životu? Niko. Isto kao i vi u mom.

Dobronameran savet? Kakav je to dobronameran savet da trebam da bijem svoje dete?

Neki od komentara na jednoj našoj objavi bio je da „laprdamo“ gluposti, da pričamo svašta, da se red mora znati, da deca trebaju da imaju strahopoštovanje od roditelja, da se zna ko je ko, ne mogu se oni nama na glavu penjati. A objava je bila da jednostavna, govorila je da neko ne treba da dolazi u našu kuću samo da bi govorili da se naše dete loše ponaša jer ono u svojoj kući ima pravo da bude to što jeste. A šta je? Dete. Da li smatramo da je lepo ponašanje kada se dete baca po podu jer želi nešto a ne može to da dobije, da je lepo ponašanje kada dete pravi nered, udara drugu decu, vredja ih i psuje?

NARAVNO DA NE!

Kada smo okačile citat poruka nije bila da je našoj deci dozvoljeno da se penju gostima na glavu, da lažu, kradu, viču, psuju, udaraju. Ali nekako su ljudi tako shvatili. Poruka je bila da moje dete ima pravo da u svojoj kući bude i nervozno i ljuto, i da ima pravo da ne želi sa odredjenom osobom da se druži, da ima pravo da ne dozvoli da je neko poljubi i zagrli jer nam nije cilj da učimo dete da mora sa nekim da bude dobra. Zašto bi?
Poverenje mog deteta i nakonost moraš zaraditi. Ne, ne ne poklonima i slatkišima, već prisutnošću. Želiš da te dete voli i poštuje? Budi prisutan u njenom životu. Razumi je i podrži, nauči je nečemu korisnom, igraj se i zabavljaj sa njom. Budi tu dok ona raste. Tako ćeš dobiti poverenje, naklonost i poštovanje.

Da li dete treba da zna ko je roditelj? Da. A da li to treba da znači strahopoštovanje? Ne. Ne želim da me se dete plaši i to nije način da ono posluša. Ponavljam to što vi ne znate drugi način, ne znači da ne postoji.

Kažu, ako se dete ne plaši roditelja neće biti poslušno. Sutradan će upasti u loše društvo i postati narkoman, alkoholičar.
Da li?

Ispričaću vam jednu priču o mom odrastanju. Vrlo je jednostavna. Moja baka i majka su bile protiv toga da ja jedem sladoled čim on izadje u prodaju. To je bilo u maju mesecu. Naime, ja sam često bila bolesna, imala sam problema sa sinusima, česte upale grla i pluća, temperature. Kada god bih pojela sladoled u tom periodu ja bih se razbolela. One su mi zabranile da jedem sladoled. A ja, dete od svega 8-9 godina, koja je i te kako imala autoritet i strah, najviše od majke jer sam od nje najviše batina dobijala zaista sam bila poslušna. Ali ..svaki dan se vraćamo iz škole oko jedan,dva. Toplo. Svi moji drugari svrate u prodavnicu koja nam na putu od škole do kuće i kupe sladoled. Svi jedu i ne bude im ništa. Svima je dozvoljeno. Meni je bilo glupo da se ja izdvajam. Nisam želela da pomisle ni da ja nemam para za sladoled. A i stvarno mi se jeo gledajući njih kako uživaju. I onda sam ja – uradila šta? Jela krišom sladoled. Znala sam da me baka i mama neće videti. I ja bih kupovala sladoled zajedno sa svojim drugarima i jela krišom. I to bar da sam uzela neki sladoled, već Rumenka, koji je čist zasladjeni led. Naravno, uvek bih nadrljala i bila bolesna. Pravila sam se da ne znam odakle sam se razbolela i da je to virus. A činjenica je da sam verovatno nadrljala od sladoleda. Zamislite sad da je to bila neka ozbiljnija situacija i gde ja od straha ne bih priznala šta sam napravila i zašto? Strahopoštovanje nije način vaspitavanja deteta. I ok ako vi smatrate da tako treba, to je vaša stvar, ali odakle vam pravo da osudjujete druge roditelje koji rade drugačije?

Zanemarivanje deteta takodje nije rešenje. Sa decom se radi. I to je ono o čemu mi već izvesno vreme pričamo. Problem današnjeg društva je što svi idu iz krajnosti u krajnost.

Što ako kažemo ne mi ne koristimo batine i strah kao vaspitnu meru – to odmah znači da ne radimo sa detetom, da je naše dete raspušteno, razmaženo. Dok oni koji „ispljeskaju“ svoje dete deluju kao strogi roditelji, koji postave razne zabrane svom detetu bez ikakvog objašnjenja a u suštini nemaju vremena za svoje dete i ne vide svoje dete i ne poznaju svoje dete ali oni su glasni u društvu i svakako idealni roditelji. I onda dobijemo loše ponašanje deteta i kažemo:

Šta mu se desilo? Pa roditelji su mu tako fini, uvek strogi bili, kako se desilo da dete ispadne ovakvo?

Desilo se. Pod uticajem društva, palo je pod pritisak i krišom radilo ono što ne sme. Zašto? Zato što je bilo zabranjeno bez ikakvog objašnjanja. Zato što roditelja nije bilo da čuje “ ali svi moji drugari jedu sladoled ,kako ja da ne kupim misliće da nemam“ . Zato što deca su naučena da ne sme roditelj da ih vidi da puše cigaru, iz straha od njih, a kad oni nisu tu straha nema, a oni ne znaju da je to loše za njih. A kada shvate – uglavnom bude kasno, navučeni su.

Kada kažemo, ne želimo batine i strah, ne mislimo da deca mogu da rade bukvalno šta hoće, ne mislimo da im dopuštamo da se penju nama na glavu. Ne mislimo da ih učimo lošim stvarima.

Naprotiv, želimo da ih naučimo zašto nije lepo udarati druge ljude, zašto ne valja jesti sladoled na ugrejano telo i to onaj ledeni, zašto cigare i droga nisu dobre stvari za njih i zašto neka deca nešto rade a oni ne bi trebali da to rade. Želimo da im objasnimo zašto nešto ne valjda da bi oni to odbili jer to ne žele a ne zato što ih strah od nas. Jer kada nas nema nema ni straha. A oni ako nemaju drugi valjani razlog da to ne uzmu što im se nudi – uzeće.

I možda mi grešimo, možda je naš način loš, ali razmislite šta su donele godine i godine batina?

Koliko je dece koja ne pričaju više sa roditeljima? Koliko je dece koja imaju razne životne probleme ? To što neko ne može da pronadje partnera i osnuje porodicu nije baš totalna slučajnost. Silni razvodi – nisu slučajnost.
Nasilje nije slučajnost.
Ubistvo nije slučajnos.
Samoubistvo nije slučajnost.
Depresija i anksioznost nije slučajnost.

Možda mi grešimo, ali na kraju krajeva to su naše greške. A da li grešimo videćemo i mi i vi kada naša deca odrastu.

Pre nego što pojurite da izvredjate nekog čije se mišljenje razlikuje od vašeg, razmislite šta je to što vas ljuti kad kažemo STOP BATINAMA ? Kako će moje dete uticati na vaš život?

Mi prihvatamo kritiku. Ali ne prihvatamo vredjanje. I po odredjenim komentarima možemo samo zaključiti da te „batine“ su neke od vas napravile samo ljudima koji ne znaju da prihvate tudje mišljenje, ne znaju da prihvate različitost i očigledno vas nisu naučile da budete kulturni i ne vredjate drugu osobu, a o pravopisu da ne pričamo.

Naravno, za sve vas koji umete da uputite dobru kritiku ili pohvalu tu smo i radujemo se razmeni mišljenja i stavova ma koliko ona bila različita. Šta mislite, da li batina i strah ipak pomažu u vaspitanju ili odmažu?

Uvek tu za vas vaše @majke_paničark