Lako je reći „nemoj“

„Nemoj im nikako davati telefon.“
„Nikako nemoj slatkiše.“
„Crtaće ne davati do 3. godine.“

Imate li još šta da dodate? 😁
Dosta ovakvih komentara čujemo i čitamo na Instagramu, ali da li su oni uvijek primjenjivi?
Zašto to kažem? Pa realno, život je svakome drugačiji. Neko ima pomoć, neko nema. Nekome dijete spava cijelu noć, a nekome se budi pa ne može sastaviti ni 3 puna sata sna. Da li treba dalje da nabrajam? Razumijete me šta vam pričam. 😁

Ne možemo osuđivati roditelje koji izdvoje malo vremena za sebe dok dijete gleda crtani. Neće djetetu naštetiti ako pojede malo čokolade koju mu je dala mama ili baka. Mislimo da bi im možda više naštetilo to da sjutra sa 5 ili 6 godina krišom jedu slatkiše jer im je mama branila.
Ok je da mu se ne dopada pa ne želi da jede, ali da mu se dopada, a da jede krišom jer će ga mama grditi, to već i sami shvatate da nije dobro.

Današnja takozvana generacija Alfa rođena je u digitalnom dobu. Televizori i telefoni su lako dostupni. Mislim da danas skoro svi u porodici imamo najmanje po jedan telefon. Oni ne znaju za život bez tih uređaja, dok smo mi bili generacija koju nisi mogao utjerati u kuću.
Kako takvoj djeci zabraniti nešto od toga? Možemo ograničiti vrijeme korišćenja, ali zabraniti? Ne znam baš ni koliko je to izvodljivo.
Ali skrenula sam sa teme. 😁
Željela sam da pišem o nečemu drugačijem. Zašto osuđivati mame koje puštaju crtaće?

Lako je reći: „Ja neću davati televizor“, ako zaista možeš isplanirati dan sa svim mogućim aktivnostima.
Kad je ljeto ili toplije vrijeme, lako je. Izađemo napolje i igramo se, idemo na plažu, na bazen, šetamo i provodimo što više vremena vani.
Ali šta kad pada kiša?
Treba skuvati ručak, oprati veš, raširiti isti, odraditi još hiljadu i jednu stvar. A nije baš lako ni pustiti dijete da ti pomaže oko svega. Mislim da se ne lažemo, za to čovjek stvarno treba da ima čelične živce. 🤣

Posao koji bi inače završili za pola sata ovako traje dva. 🤦‍♀️
I uz sve to svako malo opominješ, pričaš: nemoj to, polako, polomićeš, nemoj to, pašćeš…
Čelične živce, kažem vam. 😁

I onda se desi ono što gotovo niko ne želi da prizna.
Pustiš taj crtani.
Ne zato što ti je lakše da dijete gleda ekran nego da se igra. Ne zato što te mrzi da mu se posvetiš. Nego zato što si čovjek.
Zato što želiš da skuvaš ručak bez ometanja. Zato što želiš da odeš do toaleta bez publike. Zato što želiš da popiješ kafu dok je još kafa, a ne ledeni napitak koji te čeka već sat vremena.
I znate šta? To ne znači da ste loša majka.
Dijete ne odgajaju tih 15 ili 20 minuta crtanog dnevno. Dijete odgaja ono što se dešava tokom cijelog dana. Zagrljaji, razgovori, zajednička igra, uspavljivanje, poljupci, utjeha kad padne, strpljenje kad pogriješi i ljubav koju dobija svakog dana.
Nekada imam osjećaj da smo kao društvo počeli više da brojimo minute provedene pred ekranom nego sate koje roditelji provedu brinući o svojoj djeci.
Isto je i sa slatkišima.
Naravno da dijete ne treba da živi na čokoladama i grickalicama. Ali i tu treba postojati granica. Sve što je u granicama normalne je najbolje 🥰

Možda djeci ne treba savršenstvo. Možda im trebaju roditelji koji daju najbolje od sebe u okolnostima koje imaju.
A okolnosti nisu svima iste.
Šta vi mislite o ovome? Da li ste vi od onih roditelja koji govore neću nikad ili im ipak date malo prostora? Kako god mislite , znamo da radite dobro za svoje dijete! ❤️ Uvijek uz vas vaše @majke_panicarke