Malo iza našeg drugog rođendana osvestila sam koliko je roditeljstvo postalo lakše  ili smo se jednostavno navikli, pa nam sada sve deluje jednostavnije. Imamo svoj ritam, poznajemo navike jedni drugih, a one neprospavane noći odjednom su ostale iza nas. Kao mama, konačno imam više vremena i za sebe, a možda nam upravo to daje više samopouzdanja, snage i motivacije.

Kada se osvrnem na prve dve godine, shvatam koliko su zapravo izazovne. Toliko izazova smo prošli sa svojom bebom, a da toga često nismo ni bile svesne. Sve počinje upoznavanjem. Upoznajemo bebu, ona upoznaje nas i naš dom. Tu su pokušaji uspostavljanja rutine u prvim mesecima, koji retko kada idu lako. Zatim dolazi dojenje, adaptirano mleko ili kombinacija oba, praćeni neizbežnim osećajem krivice. Kao mama, pitaš se kako ne znaš da ublažiš grčeve svojoj bebi ili da pronađeš pravi položaj za dojenje ili hranjenje flašicom.

Kada se grčevi konačno smire, stiže novi izazov. Da li je sve u redu sa bebom? Zašto se još ne okreće sa leđa na stomak? Brinemo, istražujemo, zakazujemo preglede kod fizijatra ili osteopate, a onda, baš kada krenemo na termin, beba sama savlada okretanje. Još jedan izazov uspešno završen.

Ali roditeljstvo ne pravi pauzu. Dok još nismo rešile jedno pitanje, drugo je već tu. Beba bljucka više nego obično. Da li je to refluks? Čitamo, istražujemo, slušamo savete. Lekari kažu da je normalno da beba bljucne količinu jedne kašike, ali nijednoj mami to ne zvuči utešno kada gleda svoje dete. Nismo još ni apsolvirale bljuckanje, a već dolazi uvođenje nemlečne hrane. Pravimo prve kašice sa knedlom u grlu, jer ni stručnjaci ne mogu da se usaglase kada je pravo vreme za njih. Na društvenim mrežama milion mišljenja, jedni kritikuju, drugi podržavaju. Nekada je možda bilo lakše poslušati nekoliko saveta od komšinica i odabrati ono što ti najviše odgovara. Danas je informacija previše, a mira premalo.

Kada beba prihvati kašice, stiže novi izazov: komadići hrane. Svaki zalogaj prati strah, a mi u sebi „odapnemo” nekoliko puta dok dete uči da žvaće. Usput gubimo i  kosu sa glave, strepeći da neće doći do neke alergijske reakcije.

A gde su tek izazovi sa sedenjem, puzanjem i prvim koracima? Sve to nekako prođe i nauči se, ali prvi padovi nam sigurno skrate život za nekoliko godina.

I taman kada pomislimo da smo prošli najteže, dolazi briga oko govora. Dete nakon prvog rođendana izgovara samo nekoliko reči, dok stručnjaci i internet govore drugačije. Svi imaju teorije kako dete „treba” da progovori, ali niko ne može da zaviri u dečji um. Mama se jede od brige, zakazuje logopeda, a onda dete ispred ordinacije izgovori celu rečenicu.

Tu je i ona faza kada dete poželi sve samo. Samo da jede, samo da se obuje, samo da drži kašiku, iako hrana završava svuda osim u ustima. Počinju da testiraju naše granice, proveravaju dokle mogu da idu i koliko ćemo puta ponoviti jedno isto „ne“. Tada polako shvatamo da roditeljstvo nije samo briga i nežnost, već i ogromno strpljenje, doslednost i učenje kako da ostanemo smirene čak i kada smo na ivici snage.

Na sve to dolazi i polazak u vrtić. Neka deca su otvorena i brzo se prilagode, dok su druga povučenija i osetljivija. A kako utešiti mamu kada njeno dete ne prihvata vrtić? Kako pomoći svom detetu?

A onda kreću i prve prehlade. Prvi put kada dete dobije temperaturu, nama srce stane. Proveravamo disanje tokom noći, budimo se na svaki njegov pokret i brojimo sate do jutra ili pregleda kod pedijatra. Vrtić donese novi nivo brige,  nos koji ne prestaje da curi, kašalj koji traje danima i pitanje da li će ikada proći period bolesti. I baš tada, između sirupa, inhalacija i neprospavanih noći, naučimo koliko su mame zapravo jake i koliko ljubavi stane u jedno „da li si dobro?“

Ipak, uprkos svim tim izazovima, nekako preguramo. Korak po korak, dan po dan. I tek kada prođu te prve dve godine, shvatimo koliko smo zapravo bile hrabre, jake i sposobne,  čak i onda kada smo mislile da ne znamo šta radimo.

Zato, ako si trenutno u nekoj od tih faza i osećaš umor, strah ili nesigurnost, znaj da nisi sama. Svaka mama se nekada zapita da li radi dovoljno dobro, a istina je da je upravo ljubav koju svakodnevno pružaš svom detetu ono što je najvažnije. Ne moraš biti savršena mama da bi bila najbolja svom detetu.

Biće teških dana, suza, neprospavanih noći i trenutaka kada ćeš misliti da ne možeš više. Ali isto tako biće zagrljaja koji leče sve, prvih reči koje ćeš zauvek pamtiti i malih pobeda zbog kojih ćeš biti ponosna na sebe. I ne izazovi ne prestaju nakon prve dve godine, dolaze samo novi, nama nepoznati, ali mi smo mame sposobne da se nosimo sa njima💪❤️

Podelite vaše izazove sa nama?

Vaše @majkepanicarke