Pre nego što sam dobila dete, tamo negde pred kraj trudnoće, otišla sam da kupim sebi nešto od garderobe i šminke. Naravno, kao i svaka žena, proćaskala sam sa jednom mamom o tome, da bi mi ista ta majka rekla da zaboravim šminku i sređivanje kada dođe beba. Naravno da je to probudilo revolt u meni. Kako ja da zaboravim na sebe? Nisam tada ni slutila da će se zajedno sa mojom bebom roditi i neka nova verzija mene. Ali isto tako nisam znala ni da ta nova ja neće poništiti onu staru.
Smejali su mi se što sam uspela sebe za pet minuta da sredim pre otpusta iz porodilišta. Blaga šminka na mom licu. Ma ja sam sijala tog dana. Idemo kući sa našom bebom, počinje jedno potpuno novo poglavlje života i želela sam da ga dočekam onako kako se osećam , srećno, ponosno i lepo. Možete reći: „Vidi ovu, tek se porodila, a našminkala se.“ Jesam. I ne kajem se zbog toga.
Možda se prvih nekoliko dana kod kuće nisam šminkala, možda sam dane provodila u pidžami pokušavajući da pohvatam ritam novog života. Ali kada smo krenuli u prve šetnje, ponovo sam nalazila svojih pet minuta. Dok beba spava, sredim kosu, sredim svoju dnevnu šminku, obučem nešto u čemu se osećam lepo i izađemo napolje.
I znate šta? Nisam to radila zbog drugih ljudi. Nisam to radila zbog fotografija, komentara ili tuđih očekivanja. Radila sam to zbog sebe.

Jer postoje dani kada se pogledaš u ogledalo i vidiš samo umor, podočnjake i neprospavane noći. A postoje i oni dani kada se pogledaš i setiš se da si, pored toga što si mama, i dalje žena. I upravo tih dana sam bila raspoloženija, strpljivija i nekako lakša sama sebi.
Rekli su mi i da zaboravim haljinice. „Ti si sada majka.“ Kao da te dve stvari ne mogu da postoje zajedno. Ali nisam ih zaboravila. I dalje ih nosim. Volim i odela i farmerke i trenerke, ali volim i svoje haljine. Našla sam način da ih prilagodim novom životu. Kratke biciklističke ispod i mogu bez problema da jurim za detetom, čučim na igralištu, nosim torbe i radim sve ono što majčinstvo svakodnevno donosi. I tu dolazim do pitanja koje me zaista fascinira.
Zašto toliko često ženama pričamo šta će izgubiti kada postanu majke?
Zašto im govorimo da više neće imati vremena za sebe, da će zaboraviti hobije, prijatelje, način oblačenja, šminku, interesovanja? Zašto ih pripremamo za odricanje od sebe, umesto za pronalaženje nove ravnoteže?
Naravno da se život promeni. I te kako se promeni.
Postoje dani kada ne stigneš ni da se počešljaš. Dani kada ti kafa ostane hladna na stolu. Dani kada su detetove potrebe ispred svega i kada je jedina stvar koju želiš malo sna.
Ali postoje i oni drugi dani.
Dani kada uspeš da pročitaš nekoliko stranica knjige. Kada odgledaš omiljenu seriju. Kada se našminkaš. Kada obučeš haljinu koju voliš. Kada sedneš sa prijateljicom na kafu. Kada se setiš da i dalje postojiš kao osoba, a ne samo kao mama. 
I mislim da je važno da o tome pričamo. Jer briga o sebi nije sebičnost. To nije znak da manje voliš svoje dete.
Naprotiv.
Kada sebi damo tih pet, deset ili petnaest minuta, ne oduzimamo ih svojoj porodici. Punimo sopstvene baterije. Vraćamo sebi deo energije, raspoloženja i identiteta koji nam je potreban da bismo bile najbolje verzije sebe.
Mojih pet minuta možda su šminka i kosa.

Nekome su to kafa na miru, trening, šetnja, knjiga, bašta ili jednostavno nekoliko minuta tišine.
Nije važan način.
Važno je da ne zaboravimo da smo i dalje tu.
Majčinstvo me jeste promenilo. Naučilo me je mnogo toga. Učinilo me je nežnijom, hrabrijom i jačom nego što sam ikada mislila da mogu biti. Ali nije izbrisalo mene. I ne treba da izbriše nijednu ženu. Jer dete nije došlo da zameni naš identitet. Došlo je da ga proširi jednom od najlepših životnih uloga.
Pored toga što sam mama, ja sam i dalje žena.
I baš zato verujem da je sasvim u redu sačuvati svojih pet minuta. Ponekad upravo tih pet minuta podseti nas na to koliko je važno da volimo i negujemo sebe, kako bismo još lepše volele i negovale one koje najviše volimo.

Vaše @majkepanicarke