Sedim i posmatram je. Ima godinu i po. Hoda slobodno po celom dvorištu. Umazana od jagoda. Vedra, slobodna, živahna. Čas je kod kuca mazi se sa njima i hrani ih. Čas je u pesku. A evo je dok trepneš kod tate i igra se sa njegovim alatom. Samo je vidiš dodje vikne onako musava od jagoda „eeeej“ kao u fazonu što me nisi zvao da popravljamo, nasmeje se i sedne i kreće nova igra. Malo gedora, malo šrafciger, malo koji šraf za pogubiti ali ona je udubljena u svoj svet.

Gledam je i pomislim: baš ima divno detinjstvo. Pa šta ako je musava od jagoda, pa šta ako je prljava od ulja i alata, ja vidim osmeh na njenom licu, ono pravo uživanje i zanesenost u igri. I to je detinjstvo. Podseća na moje. I tako sam srećna što uspevam da balansiram u današnjem vremenu. U vremenu kada vladaju ekrani i kada smo previše okupirani društvenim mrežama. Kada sredina ne postoji. Ili daješ ekrane ili ne daješ uopšte. Ili daješ slatkiše ili ne daješ slatkiše. Ili se hraniš zdravo ili jedeš brzu hranu. Nema sredine. Za jednu stranu se moraš odlučiti, jednoj vojsci se moraš priključiti. Da, da vojsci, jer danas je sve rat, borba ko je bolji roditelj. Ja biram balans i sredinu i verovatno osude oba tipa roditelja.

Ali ja vidim moje srećno dete i moj mir i znam da sam na pravom putu.

Da li mi je lako? Ne. Umem biti izmorena. I pravo da vam kažem, evo baš skoro smo bili na jednoj slavi, ja izašla iz noćne, i nisam uspela da odspavam sa njom, ona veoma aktivna bez mira jedne sekunde.
Baš nisam bila raspoložena i u najboljem izdanju mama, apsolutno u svom svetu i u mogućnosti da se fokusiram na svoje dete samo i ni na koga drugog. Pomislih, vidi me ispadam asocijalna i previše preokupirana detetom mama. Možda delujem i blago namrgodjeno, a to je samo umor. Ko će to znati? Niko. I to je poenta priče. Stalno nailazimo jedni na druge i očekujemo da vidimo lepršavost i osmeh i ljubaznost. Jer ako vidimo suprotno, odmah stavljamo etikete:

Ne snalazi se najbolje.
Vidi je što je umišljena.
Baš je nedruželjubljiva.
Prestroga je.
Prebrižna je kao mama.
Ne zna da se opusti.
Nije ni malo ljubazna.

A ženi samo nije dan. 🤷🏼‍♀️

Da, na svom poslu se trudim maksimalno da budem nasmejana i ljubazna i zanemarim privatne probleme, muke i umor. Niko ko dodje kod mene nije došao zato što više voli biti u bolnici umesto kući. Ne trebam mu još ja namrgodjena i sa svojim problemima. I to se zove profesionalnost. Ali da li van posla moram i dalje glumiti? Da se razumemo, nisam tip osobe koja se istresa na druge. To baš ne dopuštam ni sebi ni drugima. Ali. . Ali sam tip osobe koja se povlači i ćuti. Gleda svoja posla i jednostavno skuplja energiju.

A majka, da možda sam prebrižna. A kako ću dete od godinu i po pustiti da slobodno hoda dok ja jedem? Otvorena kapija i mogućnost da izadje na put, starija deca koja jure i trče i za koju ja nisam sigurna da je neće oboriti, ona koja sve hoće da dotakne, uzme, popne se. Milion opasnosti koje vrebaju jer ona je sad mali istraživač koji sve hoće i ništa ne zna, a ja da sedim i ne idem za njom, kako?

A onda ti posle kažu kad se nešto desi – znaš deca su to, moraš svaki korak predvideti, moraš videti šta može da se desi unapred i sprečiti!

Kako? Kako da sediš i budeš opuštena mama i daš detetu prostora ali da predvidiš šta može da se desi i sprečiš to dok dete jurca unaokolo u dometu gde ti nisi gazela da stigneš da odreaguješ? Pa odlučite se ili jedno ili drugo.

Shvatam koliko je teško mladim mamama.
Ali evo ja ću vam reći, ne morate se odlučiti za jedan tim. Odlučite se za vaš tim. Ono što vašoj porodici odgovara. Ono što donosi vama mir i sreću.

Meni nije teško pratiti svoje dete. 101 put je spustiti na tobogan, ići za njom i do Beograda, uspavati je svaki put, mi ćemo se zajedno igrati u pesku i zajedno gledati crtani ujutru nakon budjenja, ona uz čokoladno ja uz kafu. Bićemo umazane, ali i sredjene, bićemo mangupi ali i princeze, ješćemo čokoladu ali i jagode. Bićemo spontane koliko god to rutina dopušta. I uvek slobodne.

Slobodne da radimo ono što nam se u datom trenutku radi. Da li to nekome šteti? Ne. Svako živi onako kako on smatra da treba.

Samo da smo živi i zdravi i zajedno.
To je jedino bitno.

A kako ste vi danas?
Uvek tu za vas, vaše @majke_paničarke