U jednom momentu se okrenem i vidim da moja beba više nije beba. Nema više 3kg i male ručice. Ne zavisi više od mojih ruku. I već samostalno počinje da jede. Moja beba je sada curica od godinu i po.
I više ne znam kada je od male bebe koja je puzala prohodala. I ne znam kada je počela da kapira toliko stvari.

Kada kažemo idemo da peremo rukice – tačno zna gde da ide. Kada kažem hoćeš li jesti trešnje, nasmeje se i samo krene pod drvo. Trčimo ko će pre stići. Naravno svaki put me pobedi. Gledam je tako malu, a veliku kako bere trešnje i jede direktno sa drveta i pevuši.To me tako vrati u moje detinjstvo. Možda se mnogo toga promenilo danas, neke stvari na bolje neke na gore, drago mi je što ja nekako uspevam da balansiram izmedju modernog i roditeljstva od pre.

Često se prisetim nekih svojih rečenica iz detinjstva. Dok sam sa bakom učestvovala u sredjivanju dvorišta ( skupljale se jabuke i kruške koja su pale, čupanje trave i izbacivanje iste itd) često sam govorila da kada se budem udala neću imati dvorište i živeću u stanu da ne moram toliko da sredjujem. Sada se na to tako smejem. Prvo jer zaista nikad ne trebamo da kažemo nikad. Udala sam se i dobila dvorište duplo većeg od moja dva dvorišta zajedno. I u početku sam bila „jaoj samo mi je to falilo, šta će jednom čoveku toliko?“ 🙄

Ali sada , kada imam dete, shvatam da će mi svaki milimetar dobro doći. I ne, nemojte me pogrešno shvatiti, za sreću nije potrebno mnogo. Ni velika kuća, ni gomila nekretnina, ni ogromno imanje. Ni skupa auta. Nismo neki koji žive bogato i na visokoj nozi. Živimo skromnim životom i pokušavamo da održavamo koliko možemo ono što smo nasledili. Ali za sreću je potrebno jako malo – da smo živi i zdravi i da smo na okupu. Neki u malim stanovima, iznajmljenim su daleko srećniji od ljudi u velikim kućama sa bazenom. Ja sada govorim kako cenim svaki milimetar jer ga imamo. Ne kukam na veliko dvorište i na kuću i posao koji oni zahtevaju jer sam shvatila da sam ja jednostavno u celom tom procesu navikla na to. Navikla da imam prostor. Uživam i u cveću, i u travi, i mogućnosti da u budućnosti imamo mesta za sve što planiramo. I izmedju ostalog , dok je gledam kako tako trči ka trešnji i obožava voće imam u planu da posadim voćke. I sve ću to moći zahvaljujući tom dvorištu od koga sam kao tinejdžer toliko bežala. 🫣

Ali ima li išta lepše od tvoje bašte, tvojih neprskanih jabuka, krušaka, trešnji, višanja,kajsija ? Pa zamislite samo 🥰

I tako sam od jedne priče skočila na drugu, ali to vam je moj život ovih dana. Jedna brza traka gde jurim od posla, do vrtića, nekog slobodnog vremena za sebe i kućnih obaveza i vremena sa detetom. U tom brzom ritmu gde se maksimalno trudim da budem prisutna, opet ostanem zatečena brzinom protoka vremena. 🙈

I zato se pitam, kad je moja beba naučila da postavlja sto sa mnom i rasklanja isti, kada je naučila da hrani kuce ,još bolje da zna kad joj kažeš daj toj i toj kuci ( osloviš kuče po imenu) ona baš kod te kuce ode. Naravno, od bebećeg perioda sam je vodila i pričala ta kuca se zove tako i tako. Ali nekako u celom tom procesu nisam uhvatila kad je to usvojila. Meni deluje kao da to odavno ona zna, a u stvari tek nam sada otkriva. I tako ja moje dete vidim kako podiže ruku kada neko prolazi putem, kako uredno baci u smeće kad joj nešto kažem da baci u smeće, kako pakuje svoju podlogu nakon presvlačenja i sama mi donosi vlažne maramice jer se umazala od čokolade i zna da treba da se prebriše. Gledam je iz dana u dan kako pokazuje sve to što usvaja iz naših priča, ali najviše naših dela, jer deca gledaju u naše postupke i ponavljaju. Mi smo njihovi najveći učitelji. 😇

I nisam od onih majki koja razmišlja u vidu ovo radi jednom u životu, jednom u životu je prvi rodjendan, jednom u životu ona prohoda prvi put ili jednog dana ona više neće biti toliko mala kao sad i ko zna kad će biti poslednji put da je podignem u naručje, jer ne živim razmišljajući o tome već radujući se svakom novom danu sa njom i svakom novom malom ili velikom koraku u njenom odrastanju. Živim za te trenutke kada će izgovarati prve rečenice i učiti voziti bicikl kao i sve što ide u sklopu odrastanja, samo molim Boga da mi omogući da budem živa i zdrava i da mogu biti tu uz nju dok raste 🙏🏼 Ali ne mogu da se ne osvrnem i ne budem emotivna da je moja beba, do juče bila beba, a sada je već prava devojčica koja tačno zna koje gumice i šnalice hoće koji dan da stavi na kosu. 🥹

Kako vreme brzo leti zar ne? 🥹

Zato vam kažem, toplo i od srca, ljubite i mazite, provodite vreme zajedno i postavite sebe i svoje dete kao prioritet, sve ostalo je apsolutno nebitno! ♥️

Uvek tu za vas vaše @majke_paničarke